Изрека која каже да пола Срба слави Ђорђевдан и Никољдан, а да друга половина иде на славу није далеко од истине. Ове двије славе најчешће су код нашег народа.
Зашто је то тако, објашава за АТВ етнолог Ирена Медар Тањга.
"Највећи број православаца слави Никољдан и Ђурђевдан. Ни то није тако чудно, јер су ти предхришћански заштитници били везани за послове којима се они баве. Свети Никола је заштитник путника. Нису то путници који данас иду преко океана, него сточари. Свети Ђорђе је заштитник сточара и онда су та два свеца, божанства која су били заштитници прије хришћанства, штитили становнике који су били сточари и који су се много кретали".
Она каже да је слава слављена и код других старих народа.
"Слава потиче из прехришћанског периода и односила се на свеца заштитника породице. Ови простори су били многобожачки и поред врхунског бога Перуна, свако домаћинство је имало свог свеца заштитника. Доласком хришћанства, Свети Сава је та прехришћанска вјеровања у СПЦ уклопио тако што је божанства из прехришћанства уклопио кроз ликове светаца и породице су наставиле да славе свог породичног заштитника али сада под окриљем хришћанства", каже Медар Тањга и истиче да су два начина функционисања.
"желимо да умилостивимо наше заштитнике и добре силе да нам наредни период буде бољи, или да се заштитимо од утицаја злих сила. Светац који означава крсну славу је молба нашем заштитнику да нам наредна година буде плодна и пуна здравља".
