У петак, 2. августа, славимо Светог Илију, израелитског пророка из 9. вијека прије нове ере, чије се име помиње у Курану, Библији и Талмуду.
По предању, када се он родио, његов отац Сабах је око њега видио анђеле који га повијају огњем и хране пламеном, што је довело до знамења његовог пламеног карактера и силе огњене.
Срби су преласком у хришћанство многе особине старог бога Перуна пренијели на Светог Илију, попут управљања муњама и громовима.
Вјерује се да би свети Илија све попалио и побио само када би знао да је његов дан, али му сестра, Огњена Марија, не допушта да то дозна.
По народном вјеровању, он вози ватрена кола која вуку четири коња из чијих ноздрва избија пламен. Грмљавина је заправо тутњава његових кола којима се возио по небу, па се зато често на иконама може видјети Свети Илија у ватреним колима како иде ка небу.
У Србији је Свети Илија био слава ваздухопловаца, међутим доласком комуниста слава је престала да се поштује, али 1992. године поново постаје њихова слава. Светкује се у дану када се мијења вријеме: до подне је љето, од подне јесен, зато се од његовог дана више не купа у ријеци, пише "Црквени календар". Отуда и изрека: "Од Светог Илије сунце милије."
Три дана прије и три послије светог Илије, у народу се зову кресови и тада жене не перу кошуље да се не би искрзале.
На светог Илију не улази се у винограде, а вјерује се да тих дана ни орлови воду не пију него пиште у ваздуху.