Док су друге дјевојчице загледале лутке и играчке Жељана Стевановић гледала је у коње. Једна је од шесторо дјеце у породици Стевановић у Батковићу код Бијељине.
Да иде на часове јахања, за гориво није било, али је Жељана сваки дан са браћом пјешачила по два сата како би јахала. Често је плакала јер су је задиркивали што нема свог коња. Најстарији брат који је напунио 18 година и отишао у иностранство да окуша срећу, од прве плате сестри је испунио највећу жељу.
"Није нама било далеко, али је мама говорила да јесте, али ми одемо само и вратимо се за два сата. Ја нисам уопште знала да ми је брат купио и када сам дошла они су мени рекли да идем овдје до викендице и да погледам шталу. И када смо дошли ту, брат ми је отворио шталу и он је стајао испред врата и ја сам улетјела загрлила коња, загрлила брата и тату", препричава нам Жељана.
И њена мајка Биљана добро памти тај тренутак.
"Он је дошао са том својом првом платом и позвао је да дође и бира себи. Њена срећа је била неописива, али зашто? Не само због грла тог, него зато што се поштују моја дјеца између себе", прича поносна мајка.
Коњички спорт у Семберији је један од најстаријих. За такмичења углавном имају мушке џокеје, дјевојчице су ријетка појава, а Жељана је сигурно на добром путу да постане.
"Дијете је долазило, послије је пјешке долазила послије школе, и браћа њена за њом су јер она је једина код њих ту сестра. И она много воли то и ја сам њој давао једног ту понија. Она је ту тренирала, али сада је узела коња од мене, ја долазим помажем јој", каже Драган Симић, КК "Вранац“, Велика Обарска.
Сања о ранчу и животу окружена коњима, простране ливаде семберске равнице и да у седлу остане дуго, окружена браћом и родитељима и љубављу којом је ова скромна породица усадила у срца свих чланова.
