У Силосу је било заточено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због злостављања, пребијања и тортуре. Бивши логораши присјетили су се данас страхота кроз које су прошли. Мучени су и глађу. Док је умирао на рукама сапатника, Петко Крстић је тражио само једно - хљеб.
"Било је момената кад би радо примио батине само да се наједем. Ја сам се за своју килажу преполовио. Изашао сам са 48 килограма када сам изашао из логора", рекао је Винко Лале, бивши логораш из "Силоса".
"Живио сам на овом простору своје 23 године живота, пошто сам имао 23 године када сам ухапшен као цивил. Морам рећи да ми је данас тешко да причам, сва моја родбина, мој отац, па и сестра провели су неко вријеме овђе. Мој отац је овђе провео цијели рат", рекао је Јанко Самоуковић, бивши логораш из "Силоса".
Силос је сарајевски Аушвиц, чуло се данас на годишњицу затварања логора.
"30 година говоримо - Да, овђе су били најсвирепији злочини. Овдје је било мучење дјеце, стараца, жена, чак трудница које су силоване управо иза ових зидова у логору Силосу", рекао је Анђелко Носовић, предсједник Савеза логораша Републике Српске.
Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година. Десетине логораша преминуло је у првим годинама послије рата од посљедица физичке и психичке тортура.
