Зоран Милићевић (52) из Београда једини је пацијент у свијету који живи са вјештачким срцем пуних седам година, и на прелазу ове старе, 2024. у Нову, 2025. годину, он и његова породица имају само једну жељу.
Наиме, њихова жеља је да се појави донор и да добије ново срце, а не да још један девети децембар дочека уз апарат тежак седам килограма, уз који и дише, и спава, и шета… Који га одржава у животу.
Деветог децембра 2024. године било је тачно седам година како у Зорановим грудима, куца у потпуности вјештачко срце, и исто толико чека нови орган. Живот на батерије и на струју свих ових година Зорана је винуо у сам “врх”.
Прво, он је први Србин којем је уграђена вјештачка пумпа, онда се након толико година испоставило и да је човјек који најдуже живи без свог срца, не само у Србији, већ и у свијету.
– То можда звучи као велики успјех, али нажалост то није успјех. Нигдје у свијету нико није остављен оволико дуго да се мучи и живи свакодневно везан за апарат који производи буку од 80 децибела, и да му свако кретање подразумијева ношење истог апарата од седам килограма са собом – каже Зоранова супруга Наташа.
Зоран ову титулу више не смије да има
Како каже његова супруга Наташа, Зорану вријеме истиче.
– Појављују се здравствени проблеми који су очекивани и чекање органа је све теже. Ове године је имао два врло блага мождана удара, који, на срећу, нису оставили посљедице. Један му се десио у мају, други у новембру. Неуролог му је сликовито описао да је добио жути картон, а нама остаје да се молимо Богу и здравству да Зоран не добије и црвени – каже Наташа.
Додаје да је Зоранова ситуација очигледно најспецифичнија у свијету.
– Што, звучи претјерано, али је нажалост тако. С обзиром на то, овом приликом апелујемо и молимо здравство Србије да помогне Зорану – рекла је Наташа.
Проблем са дисањем указао на слабљење срчаног мишића
Свих ових година, управо Наташа је Зорану највећи ослонац и подршка. Имао је 44 године, и био је у пуној снази када је осјетио да нема довољно ваздуха при уздаху. По одласку код љекара, чудио се. Тада он, а данас доктори. Јер, резултати анализа говорили су да има кардиомиопатију, и да му срце ради са пет одсто капацитета, а професор географије, који је сада у инвалидској пензији се тада тако није осјећао.
– Ти извјесни проблеми са дисањем указали су да ми је увећан срчани мишић, и да он слаби до те мјере да није могао више да пумпа крв колико је довољно. Срце је морало или да се трансплантира или да се угради вјештачко, а пошто у то вријеме није било уопште донора, једино прелазно рјешење било је вјештачко срце са којим живим и данас – рекао је Зоран.
Њему је вјештачко срце уграђено на Институту за кардиоваскуларне болести “Дедиње”, чији је он пацијент. У овој установи сада Зоран и чека орган, а наде су све веће јер је “Дедиње” почело са трансплантацијама срца.
До тад, Зоранов живот свео се, углавном на боравак у стану на Бежанијској коси, који испуњава звук апарата, за који је везан. Као и за струју.
– Живот са вјештачким срцем, није тако проблематичан и лош али, наравно, има бројних ограничења. Мора да се прати сваки сигнал који апарат шаље – каже он, а Наташа додаје да апарати имају два мотора, и када један откаже други преузима, али се тада укључује црвени аларм, који има продоран, пиштећи звук:
– Када се он укључи мора хитно да се мијења апарат, а колико је то хитно – два, три, пет, 10 минута, то не знамо.
Аларм се пали у разним ситуација, може да пробуди зграду
Аларм се, иначе, пали у различитим ситуацијама и у зависности од њих, он је другачији. Пали се када су батерије, које трају два часа, при крају, када се прегрију, пали се и у случају да је Зорану висок притисак, када му је другачији проток крви… Звук аларма може бити такав да се током ноћи пробуди цијела зграда.
Срце које је у Зорановим грудима чује се јаче у односу на право, дјелује као да вибрира, и много брже куца. Као да стално трчи, или ради вјежбе. Оно има 126, 127 откуцаја у минути, док је број откуцаја срца здраве особе у стању мировања 60 до 100 у минути.
– Тако је да би могла крв да се пумпа дуж цијелог организма – говори Зоран.
Додаје да апарат не смије да се кваси, не смије на врућину, на хладноћу. Резервне батерије и апарат увијек мора да има уз себе.
Без обзира на све то, Зоран истиче да му је најбитније да је жив. Све је то захваљујући апарату који га одржава, а којег, ипак, жели што прије да се ослободи, и добије нови орган.
Наташа додаје да им све ове године живот олакшава љубазност и предусретљивост љекара и сестара Института за кардиоваскуларне болести “Дедиње”, пише Блиц.
– Никада се није десило да их позовем, или да пошаљем поруку, а да се не јаве. Увијек су нам крајње људски помагали, и много смо им захвални на томе – рекла је Наташа.
