Килограм обичног чипса, грицкалице омиљене међу свим генерацијама, тренутно кошта као и иста количина јунетине, око 20 марака, а два пута је скупљи од свињетине те чак 10 пута од кромпира, намирнице од које се прави.
Показује ово рачуница, која открива да чак и килограм двопека, али и ма како то чудно звучало штапића, кошта више од килограма свињетине те достиже цијену пилећег филеа. Они пуњени кикирикијем су пак у рангу телетине.
Инфлација, санкције и несташица одређених сировина довели су до раста цијена. Међутим, на прикривени раст цијена утицало је и смањивање грамаже производа. Да ли сте се икада запитали колико у ствари кошта килограм чоколаде, џемова, ајвара, нес кафе или рецимо популарних освјежавајућих тик-так бомбона?!
Произвођачи су одавно схватили да уколико у недоглед повећају цијене својих производа, поготово у неким кризним инфлаторним временима, изгубити конкурентност на тржишту те су се окренули једном једноставном трику - смањивању грамаже својих производа, при чему паковања привидно остају готово иста.
Према ријечима стручњака, смањењем грамаже производа, умјесто повећања цијена, компаније искориштавају психологију купаца који ће вјероватније примијетити корекције цијена, него мању количину паковања неког купљеног производа.
Списак производа који немају стандардна паковања "округле" грамаже је све дужи. Прво су "калирале" чоколаде. Оно што је некада тежило 100 грама, данас има 90, а 300 - 220 или 270 грама те тако данас килограм ове незаобилазне дјечије сластице кошта између 25 и 45 марака, у зависности од произвођача. У случају бајадере то износи око 59 марака.
Када би којим случајем куповали и кекс на килограм најобичнији би вас коштао најмање 13 марака, а у случају чоколадних кокица испостављени рачун би био чак око 20 марака. Паковања кекса су све мања те се крећу од 125 грама, 220 до 420 грама.
Слична прича и код других артикала. Килограм освјежавајућих бомбоница тик-так кошта око 60 марака, а зачињеног двопека око 18. Ако би којим случајем куповали килограм пецива за хот-дог, морали бисмо издвојити око 12 марака, а за нес кафу, обичну, или неки капућино, 35, односно 50 марака.
Вјероватно најочитији примјер збуњивања потрошача може се видјети на примјеру ајвара, који се тренутно продаје у паковањима 290, 310, 370, 550 и 690 грама. Мања паковања требало би да прикрију то да килограм ове сезонске намирнице у малопродаји кошта између 18 и 20 марака.
Све ово у коначници доводи до тога да крајњи купци, потрошачи, нису свјесни стварне цијене неког производа. У Европској унији постоји закон који спречава довођење потрошача у недоумицу, да није свјестан колико уистину кошта нешто по једној мјерној јединици, а што онда утиче и на сам одабир производа - шта је то повољније.
Како би стали у крај овој пракси једне врсте прикривене преваре купаца у Француској су донијели пропис који је на снагу ступио 1. јула ове године, а према ком су све продавнице биле обавезне да приказују упозорења на производе који су грамажно смањени, а цијене су остале исте. Нешто слично недавно је прописала и Италија, а сличан закон постоји и у Јужној Кореји.
Према ријечима извршне директорице Удружења за заштиту потрошача "Дон" Мурисе Марић, на овај негативни тренд, који је све више присутан и код нас, а који доводи и до прикривеног раста цијена који се стручно назива шринкфлација, на већ извјесно вријеме упозорава, истичући да је предлагала да се и код нас уведе сличан пропис налик оном у Француској. Наводи да они који су тако нешто прописали, нажалост, нису имали слуха.
- Мислим да смо сви ми, као друштву, упали у једну колотечину. Ни на шта не реагујемо. Па ни на негативне појаве које нам празне новчанике. Коментарише се само по друштвеним мрежама, али нема неке праве и истинске иницијативе да се стане у крај поскупљењима, трговачким и произвођачким триковима и обманама - истакла је она за "Глас Српске".
Како каже, на трговачким рафовима готово да нема више производа који важу килограм па ни сама со, коју однедавно поједини произвођачи пакују у паковања од 900 грама. Указује да због свега највећи данак плаћају сами грађани, који углавном нису свјесни свих ових маркетиншких трикова.
Европа и ми
Према закону који влада у земљама Европске уније, трговци су обавезни да испод производа, поготово уколико се ради о млијечним и месним прерађевинама, ставе двије цијене - прва која говори колико неко паковање кошта, а друга која открива стварну вриједност неког производа по мјерној јединици, на примјер по килограму или литру. Те информације морају бити разумљиве, лако читљиве и препознатљиве. То правило односи се и на огласе у којима се спомињу продајне цијене. Ова пракса је тек спорадично примјетна и код нас, у већим тржним центрима, код рецимо сирева и сухомеснатих производа, али не и код осталих производа.
