У котлини Жупе, у општини Александровац, постоји јединствено пољопривредно газдинство у селу Лаћислед издваја се по производњи печеног сира.
Њихова необична прича вуче корijене из мајчинске љубави, а сама идеја о производњи потекла је од мајке Живадинке, још прије више од три деценије.
Она је правила сир и усавршавала рецепт за свог сина студента, на који ни његови цимери нису могли да остану равнодушни.
Много година касније Милан Милетић, заљубљеник у сир и традиционалне рецепте своје мајке, на наговор свог блиског пријатеља, одлучио је да подигне овај хоби на виши ниво.
Ова инспиративна прича прерасла је из посвећености мајке према сину у аутентично пољопривредно газдинство, у ком се данас налази производња млијека и прерада млијека у сиреве, пише "Курир".
Почели су са производњом печеног сира са домаћом сланином, говеђом пршутом, која се пече на путеру, те сланином мангулице, као и каламатом у маслиновом уљу и биберу са бијелим луком.
"То је идеја моје маме, која је тај сир правила деведесетих година, кад сам ја био студент у Београду. На наговор мог пријатеља, 2015. године покренули смо мљекару у Жупи и кренули да правимо тај сир", започиње Милетић.
Овај специфичан сир пролази кроз пажљив процес печења, како би постигао јединствену текстуру и укус. Начин на који се прави потпуно је иновативан, зато што не припада ни традиционалним бијелим сиревима, а ни качкаваљу, пошто се не ради о пареном тесту, већ је нова десертна врста сира.
Печени сир из пољопривредног газдинства Милетића убрзо је постао омиљен међу локалним заједницама, привлачећи пажњу гурмана и љубитеља домаћих производа.
Питали смо Милетића колико се исплати производити овакву врсту сира, у односу на то колико је времена потребно да се направи финални производ изврсног укуса.
"Ако бисте сирово млеко продавали као сирово, онда вам се не исплати. Али, ако своје сирово млијеко прерадите у неки полуфабрикат или готов производ, то већ почиње да има смисла. Поента је да будете мали произвођач, који своју робу, из прве руке, директно продаје крајњем купцу. То је концепт по ком ми радимо", објашњава Милетић.
Сам процес производње сира захтијева период од два и по мјесеца, гдје се по завршетку пече са разним додацима, што Милетић појашњава.
"Када се сир направи као сиров, иде 11 недјеља у комору на зрење, што је око два и по мјесеца, гдје се по завршетку пече са различитим додацима, попут сланине и пршуте, гдје се та сланина топи тих сат времена током печења у мирној пећи, и пробија у сир. На тај начин он добија арому, јер не додајемо вјештачке ароме дима, као што раде са качкаваљима", говори Милетић.
Такође, специфичност укуса је оно што посебно издваја ово пољопривредно газдинство, што не може да се упореди са осталим сиревима.
"Сам укус нас издваја од осталих, јер сир нема никакве везе са качкаваљем, бијелим сиревима или гаудом, потпуно је другачије конзистенције", каже Милетић.
У будућности планирају потенцијално проширење палете производа, са новим, егзотичним укусима, попут шумског воћа и мајчине душице.
"Осим могућих додатака нових укуса, већ радимо црне и бијеле тартуфе намјенски за једног клијента, под његовом робном марком, и то планирамо да наставимо. Циљ нам је да не ширимо производњу, радимо ограничене количине, што значи да је количина млијека и сира, на дневном нивоу, самим тим, ограничена. Тако, ако нам се појави купац и каже да жели 100 килограма сира, ми кажемо да немамо и да мора да сачека, јер настојимо да радимо свјежу робу и лимитирану серију", истиче.
Пољопривредно газдинство Милетић нема тенденцију да се намеће по масовним медијима, већ им је план да се рекламирају од клијента до клијента, односно по међусобној препоруци и на тај начин стичу вијерне конзументе њихових производа.
Недавно су се појавили и на Сајму етно хране и пића у Београду, на ком су представили своје укусне производе свима који су заинтересовани за дегустацију.
Цијене ових производа разликују се на оваквим манифестацијама, у односу на редовну продају.
"Сада, на самом догађају, продајемо три комада, што је негдје око 700-750 грама за 1.000 динара и то су нам неке промотивне цијене. Редовне су готово дупло скупље, али узимајући у обзир да је обичан качкаваљ 1.500 динара, онда 1.800 није ништа страшно за ову врсту сира. Његова цијена би требало да буде од 2.000 до 3.000 динара сигурно", закључује Милетић.
Недавно су их препознали и менаџери Новаковог ресторана, што им је омогућило сарадњу са свјетским бројем један у тенису Новаком Ђоковићем.
Прича Милетића о љубави и предузетништву може да послужи као инспирација многима који сањају о томе да претворе породични хоби у успјешан посао.
