Када је данска политичарка Ида Аукен на Свјетском економском форуму 2016. поручила "ако не посједујете ништа, срећни сте", нашла се на удару критика да она и СЕФ желе да ограниче приватну имовину. Са порастом каматних стопа и упорном инфлацијом, чини се да је Аукен била у праву - бар у Сједињеним Америчким Државама.
Ситуација на тржишту некретнина у САД је таква да је данас, због високих хипотекарних стопа, 52 одсто скупље купити кућу него је изнајмљивати.
Посљедњи пут када је цијена куповине куће у односу на изнајмљивање била тако екстремна је прије економске кризе 2008. али је чак и тада разлика била "само" 33 одсто.
У теорији, трошкови куповине и изнајмљивања би требало да буду приближно усклађени, каже за "Волстрит џорнал" Мет Ванс, шеф истраживања у ЦБРЕ. Иако власници имају користи када цијене кућа расту, они такође улажу више у своје домове него станари за ствари као што су поправке и реновирање.
Од 1996. до средине 2003. просјечна цијена куповине или изнајмљивања је заиста била мање-више једнака. Послије глобалне финансијске кризе, међутим, ниске каматне стопе и обиље стамбених објеката значили су да је током 2010-их у просјеку било 12 одсто јефтиније купити кућу, него изнајмити је. Сада је ситуација другачија.
Примјера ради, особа која данас узме 30-годишњу хипотеку на кућу од 430.000 долара са учешћем од 10 одсто издвојила би око 3.200 долара месјечне отплате, 60 одсто више него да је купила исту кућу прије три године. Закупнине су порасле за 22 одсто у истом периоду.
Колапс цијена би вратио тржиште у равнотежу, али се чини мало вјероватним, осим ако не дође до велике рецесије. Они који су купили своје некретнине када су хипотекарне стопе биле ниске, искористили су јефтино финансирање: око 80 одсто неотплаћених хипотека у САД има каматну стопу испод 5 одсто, што власницима кућа даје подстицај да остану ту гдје јесу, смањујући понуду кућа за продају, пише РТ Балкан.
На папиру се може чинити да ови власници имају користи од тренутне ситуације, али се и они суочавају са трошковима. Не могу лако да се преселе, нити да продају своју и купе нову, с обзиром на веће хипотекарне стопе.
Пошто је власништво над кућом недоступно многим станарима, власници би могли да повећају закупнине. Али понуда кућа за изнајмљивање, са обиљем новоизграђених станова спутава раст станарине. Потражња станара је такође слабија него што је била током пандемије, јер је већина људи који су планирали да се преселе то већ урадила у посљедње двије године.
Ово ће такође наштетити институционалним инвеститорима, који су посљедњих година уложили милијарде долара у имовину за изнајмљивање у САД.
На дисфункционалном америчком тржишту некретнина, чак и оном које би требало да буде скројено за станодавце, можда само доживотни изнајмљивачи добијају оно што желе.
