Родољуб Видаковић, предсједник Удружења пензионисаних полицијских службеника МУП-а Републике Српске прва је особа која је на својој кожи осјетила гњев странаца у БиХ, односно тадашњег високог представника Педија Ешдауна.
У емисији АТВ-а Имате ријеч са Милијаном Кос Видаковић је евоцирао успомене из тог периода.
"Ја сам човјек који је први пружио отпот високом представнику а то је тада био Педи Ешдаун. У питању су били полицијски службеници Министарства унутрашњих послова Републике Српске, односно бившег Центра јавне безбједности Зворник, којима су на један бруталан начин унијели људима пакао у живот, наметнули неку своју истину која није имала никакве везе“, рекао је Видаковић.
Видаковић каже да је он први посумњао у ту њихову истину.
"Видио сам да је наметнута, да нема подлоге и чињеница. Ја нисам био суспендован тада. Био сам потпредсједник Синдиката МУП-а Српске и на неки начин сам осјетио потербу јер сам видио да су ти људи остављени, да ће бити жртвовани и да нико о њима неће водити рачуна“, прича Видаковић.
Видаковић се присјећа да је у то вријеме био у току покушај реформе Полиције.
"Они су на све начин покушавали да уједине МУП БиХ али су изабрали најперфиднији начин да укину МУП Републике Српске. Посебно кобан је био крај 2004. и почетак 2005. године. Тада су од свих припадника Центра јавне безбједности Зворник тражили да дају изјаву о томе гдје су били у периоду од 10. до 19. јула 1995. године“, каже Видаковић и додаје да то није био никакав проблем.
"То је било девет дана и нису смјели лагати јер су провјере биле. Људи су дали изјаве да ли су били ангажовани на подручју Сребренице у том периоду. Важно је рећи да су поједини полицијски службеници били ангажовани тада у Среберници али у складу са законом - да обезбиједе јавни реди мир, спријече извршавање кривичних дјела и обезбиједе путну комуникацију да људи могу безбиједно да изађу“, додаје он.
Видаковић каже да се тада десило нешто друго.
"Када смо дали изјаве мислили смо да Тужилаштво БиХ има валидне податке за сваког радника, да ће видјети да ли су људи радили или су били ван службе. Имали су све валидне информације да у скалду са законом поступају. Нажалост, то се није десило. Онда долази 2006. година и све колеге су очекивале да ће бити позвани али долази нешто што је незамисливо да се дешава на пдоручју БиХ. У то вријеме је високи представник наложио Влади Републике Српске да сачини Комисију за Сребреницу и они су то урадили и послали у Тужилаштво БиХ. Није проблем да су они оне људе који су били ангажовани напишу и пошаљу али они су послали све. Тада је нанешена огромна штета и угледу ових људи али и Републици Српској“, додаје Видаковић.
Видаковић каже да је тај списак објављен чим га је Тужилаштво БиХ добило.
"Чим су тај списак добили у Тужилаштву БиХ он је објављен 2006. на свим сајтовима чак и у дневном листу Ослобођењ. Објављена су сва имена свих наших 810 радника, ту је било и државних службеника. Када сам чуо за то ја сам својим возилом отишао у Калесију да купим те новине јер их није било у Зворнику. Фрапирао сам се. Са двије стране име и презиме, име оца, матични број и платни списак је послат. Када сам се вратио колеге су већ биле информисане. У канцеларији ме чекало 20-30 људи. Наслов је био 'Полицајци који шетају Бирчом а починиоци геноцида у Сребреници 10.-19. јула'“, присјећа се тог дана Видаковић.
Он каже да је то била пресуда прије суђења што се није смјело десити.
"И други дан и трећи дан сам ишао купити тај дневни лист и трећи дан долазим у канцеларију и листајући те новине долазим до свог имена и презимена. И сада сам потрешен тиме. Ја сам дугогодишњи радник МУП-а. Заиста никада нисам био национално орјентисан, напротив био сам професионално орјентисан. Дијелим људе на добре и лоше, способне и неспособне - за мене је то била водиља у служби. И нађем своје име. На двије седмице прије тог јула сам имао трагедију у породици. Ја сам у то перидоу изгубио дијете од 15 година. Био сам ван себе и питао сам себе, ако сам се ја нашао на том списку, како ће онај ко је заиста био и обављао редовне послове у складу са законом, како ће се он одбранити. Ја сам тад посумњао. Сазвао сам сједницу синдикалне организације и обавијестио сам све и упознао сам представнике власти у Републици Српској и у заједничким органима БиХ да одмах предузмемо мјере. Нажалост, ухватио сам се у коштац са човјеком који је био ригорозан, врло опасан, рушилачки према Републици Српској. Том Педију Ешдауну је ријетко ко смио да стане на црту. Нисам имао страха. У глави сам имао да ћу се борити истином да ћу доказати. Тад сам прво тражио од руководстав МУП-а да се састанемо и састали смо се са три ресорна министра - министром правде, министром за рад и борачка питања и министром унутрашњих послова. Тражио сам да се против главног уредника тог листа покрене поступак - ко је тај у овој држави да то обајви јавно а нема никаквих доказа. То је пресуда прије суђења - скини шапке, лисице на руке и идемо“, прича Видковић.
Тих мјесеци је било бурно, организовани су протести, социо-економски услови су били лоши. То је био покушај рефроме МУП-а Републике Српске, односно уништавање Полиције Републике Српске.
"Одмах су тражили да се радници суспендују и да им се истог дана уручи рјешење. Све се то дешава уочи њиховог обиљежавања у Сребреници. Дошли су људи са подручја Бирча. То је мучно. Никада то нећу заборавити. Заиста је то унијело људима пакао. Ја сам позвао директора Полиције и позвао га да хитно дође он је дошао и то је мучна ноћ коју ја не могу заборавити“, каже он.
Видаковић каже да су, од пет и по година борбе, најжешће биле двије и по.
"Видио сам тада да су они жртвовани. Тражили су они од наших старјешина да им се помогне али је било мало ријечи утјехе. Паклено је то било. Када сам видио да нико неће да узме тај 'врућ кромпир' ја сам у једној секунди преломио и рекао сам њима 'знам ко сте и шта сте, знам да немате никакве везе са тим'. Замолио сам их да одустану од намјере да изађу на улице сљедећег дана. Имао сам ауторитет међу њима, поштовали су ме. Рекао сам да поступимо у складу са законом јер ако изађемо на улцице срушићемо оно што смо изградили 1992. јер сви ће то пренијити и испашћемо варвари и руља а нисмо. Замолио сам их да пропратимо тај догађај у Сребреници без инцидената па ћемо сутра да сједнемо опет тако је и било. Сви су то подржали. Комеморација је прошла без инцидената. На том сам путу радио двије и по године. Посебно је била тешка година а имао сам тада једног сарадника из крим службе. Ја сам обавијестио и главног тужиоца БиХ да нас прими и саслуша. Тражио сам да нас саслуша, да истрага буде брза и ефикасна. Није нам одговорио па смо за мјесец опет писали и припријетили да ћемо блокирати ту институцију. Након седам дана је стигао одговор и ја сам са два садардника и тим још једним човјеком отишао и прими нас човјек. Тамо смо затекли четири тужиоца који воде истраге за ратне злочине - главног тужиоца, двојица замјеника, један наш из српског народа и један Американац“, присјећа се Видаковић.
Видаковић каже да је тад рекао да ради дуго у МУП-у и да је то што је урађено несхватљиво - да неко објави сва она имена.
"Не бјежимо ми од одговорности - дали смо изјаве у складу са законом. Ако је неко дао лажну изјаву припријећена му је година затвора што нисте постпуили у складу с тим а не овако да кампањки високи представник донесе одлуку и ви урадите ово?! Рекао сам да сигурно знам да 50 одсто тих људи ни физички нису били тамо. Били су затечени. Један тужилац из реда бошњачког народа каже мени 'занте ли које је то кривично дјело и да када је у питању то кривично дјело истрага може да траје док је осумњичен човјек жив'. Ја њему кажем да поштујем ту њихову установу али 'ми ово личи као да сте ви професори а ја студент'. Ја сам рекао да сам радио у бившем МУП-у Југославије, односно БиХ, 17 година 'вјерујте овдје ме нико не може превароити - 50 одсто и више их није било тамо а то ћу ја доказати'. Скочио је тада тај главни тужилац и каже мени да види да сам ја професионалац и пита ме хоћу ли радити са њима да истрага буде брза и тачна и каже да ме напомиње да уколико забиљешка моја или изјава коју узмем од суспендованих људи буде лажна - ја ћу бити одговоран. Велика је то одговорност. Године 2018. сам вратио првог човјека, сљедеће 2019. вратио сам их 18. Ја сам добио крила. Један од главних шефива Тима за истрагу ратних злочина, тај американац, ме схватио преозбиљно и рекао ми је 'не да сте представљали МУП Републике Српксе него и Републику Српску'. То није био мој посао него је Влада требала да интервенише 2004. и 2005. године“, каже Видаковић.
