Бол мајке са бијелом марамом очигледно није једнака болу мајке са црном марамом. О црним марамама српских мајки не говори нико. За бијеле мараме зна цијели свијет. И то не јер су страдали више него због тога што са српске жртве нико није хтио да чује.
Од марта 1992. до маја 1993. у Подрињу побијено је све што је српско. Они који су пуком срећом преживјели и данас тих причај о злочину који су гледали својим очима.
Памте бруталности које су почињене њима и њиховим најмилијим. А правде за њих нема. Него им се на терет ставља да су геноцидни иако за кости својих очева не знају, иако њихове ране нису зацијелиле, иако памте страх у очима својих мајки када су оставили све иза себе и кренули у непознато.
Без оца, рођака, родбине под најездом тзв Армије БиХ остала је и Јована Зекић. Те слике памтиће заувијек.
"Није ми само отац остао овдје, моја рођена тетка је заклана, са два сина и мужем, који је недавно нађен, затим стриц још један рођак погинуо је у засједи,њему је мозак цурио у сандуку то сам гледала и то су неке слике које памтим и не би жељела да ме неко враћа у тај неки период", рекла је Јована Зекић.
А из тог периода рекло би се никад нису ни изашли. Сваке године посипа се со на рану. Док се цијелом свијету намеће жал за муслиманским жртвама, српске не занимају никога. Наметање резолуције у Сребреници само је још један прст у око.
"Негдје се најгоре осјећам сад тренутно пошто се враћамо уназад умјесто унапријед, из Сребренице када сам пошла мој отац је остао, немамо информације ни гдје се налази, ни да ли је закопан или није, гдје се тијело налази ми и не знамо јер овдје чим се уради ексхумација кажу да је жртва Сребренице а нико не помиње српске жртве, нико не помиње нестале, ни погинуле", рекла је Јована.
Мај 1992. памти и Јела Васић. 9. маја посљедњи пут видјела је супруга. Осим њега изгубила је још 15 чланова породице. Народ који је изгуби све каже, геноцидан не може бити. Шта се десило њој, али бројним Србима у Сребреници не може заборавити али ни опростити.
"Ја се највише сјећам 9.маја 92. тад ми је муж ухваћен жив и отјеран и никад више не знам за њега, ни за кости, данас ликују сви нико неће да каже истину а желе са нама да контактирају не желим са њима контактира имати јер знам ко су и шта су и шта су ми направили. У Подрављу селу Мариновићи заклали су ми сестру,њеног сина и мужа, четворо у једној кући и онда овамо најмање 15.брата, дјевера три сестрића, и данас слабо то ико види,остала сам са двоје дјеце, 4 и 5 година и до данас се борим а ми знамо како нам је хвала Богу имам потомство и то ме носи, друго ништа", рекла је Јела Васић.
И за причу Бране Вучетића, коначно се чуло. Али и даље се праве глуви они који требају да казне одговоре, Брано је изгубио оца, мајку, брата и сам је страдао. Са само девет година био је у логору. Трпио батине, мучење, али и психичко злостављање. За то што се десило њему као недужном дјетету и његовом породици никад нико није одговарао.
"Тог 14. децембра сам рањен, одведен у логор и 56 дана био без помоћи, био злостављан на разне начине психички и физички ,тако да сам добијао батине иако сам имао 9 година да је тешко било опстати и бити психички стабилан, наравно да није то је један велики пут који још носим на леђима", рекао је Бране Вучетић.
На леђа се Србима жели ставити и геноцид, који нису починили. Неки своје крваве руке желе да оперу преко српског народа. Додатно то боли Србе који су изгубили све а заузврат само добили наметање кривице. Губе наду у правду бар овоземаљску али за оно што не желе да чују јесте резолуција о геноциду у Сребреници која је само још једно ругање жртвама.
Неправда на сваком кораку гдје су Срби страдали. Ипак Срби који су у Сребренци кажу отићи никада неће и неће заборавити своје најмилије када их већ нико други не памти.
