Шта је правда у случају „Рибникар“? Можда нема адекватног одговора на то питање, али у згради суда и тужилаштва тражи се онај законски. Кривични поступак против родитеља дјечака убице суд је затворио за јавност, што је изазвало негодовање не само код породица убијене дјеце већ и код одбране одбране.
Из мјесеца у мјесец све је више парничних поступака и они су углавном отворени. Породице жртава причају о својим животима послије 3. маја као и о својим најмилијима. За њих је у том тренутку све стало, а послали су и јасну поруку да Србија мора да се мијења. Систем јесте покушао да одреагује - дјечак убица је затворен у установи, а његовим родитељима се суди. Додуше, не за масовно убиство, јер законски за тај злочин нико неће моћи да одговара.
Родитељи и породице жртава имају један јасан циљ, а то је да иза њихове дјеце остане неизбрисив траг. За њих је заправо циљ да ова убиства не буду обесмишљена и да буду завјештање за неко боље друштво у будућности.
Трећег маја и ја сам умро. Те ријечи редом су током свједочења изговарали родитељи деветоро убијене дјеце, који су, заједно са школским чуваром, страдали од руке ученика седмог разреда београдске школе „Владислав Рибникар“. Судски поступци су мучни, тешки и болни, али у очима породица убијених ђака, једини начин да покушају да добију дјелић правде али и да пронађу смисао у свему што их је задесило. Породице убијене и преживјеле дјеце и рањена наставница историје тужили су родитеље дјечака убице, а неки и школу и државу. Траже накнаду нематеријалне штете због претрпљеног душевног бола усљед смрти блиског лица, као и на име претрпљеног страха. До сада је покренуто пет парничних поступака који су већим дијелом отворени за јавност. Сваки одлазак у суд завршио се у сузама. Родитељи су говорили о својој дјеци као и о тренутку када су сазнали да их је убио школски друг.
„Отишла сам испред школе. Не знам колико хиљада пута сам позвала Марин број, на који се нико није јављао. Вјеровала сам да је унутра, да даје исказ, а супруг и старија кћерка отишли су да је траже по болницама. Сатима сам стајала испред. Мислим да сам на крају остала сама. Тада ме је позвао супруг Бранко, рекао је: 'Вијести су катастрофа'. Говорила сам да није могуће, пала сам на земљу и молила га да ми каже да није тако. Бацила сам телефон што даље од себе, јер нисам могла да поднесем то што чујем. Све је то тако погрешно, није смјело да се деси да ја њој бирам слику и сандук. Изабрала сам да је обучемо у хаљину коју смо заједно купиле мјесец дана раније а коју није стигла никада да носи“, свједочила је Драгана Анђелковић, мајка убијене Маре Анђелковић.
"Тог дана сам отишла на посао, тај дан ми је Бојана послала поруку да је дежурна. Питала сам је: 'Откуд то, па ти ниси требала да будеш'? Одговорила ми је: 'Знам мама, није ни Ана знала'. И то је било посљедње наше дописивање. Колегиница ми је рекла за пуцњаву, ноге су ми се одсјекле. У том тренутку сам вриснула, јер сам знала да је она на улазу. Питала сам: 'Где је моја Бојана'? Полако сам осјећала како нестајем, легла сам на кола. Одмах сам знала да ми је син добро, осјећала сам то. Била сам немоћна. Тог дана сам умрла. Носили су ме до кола. То је био мој крај, више ништа не постоји“, испричала је Марија Асовић, мајка убијене Бојане Асовић.
Са кнедлом у грлу на свако рочиште иду и адвокати, пуномоћници оштећених. Јединствен је ово случај и у њиховој пракси. Несхватљиво је, кажу, да дјечак убица ниједног тренутка није дјеловао као да се каје, иако је изговорио реченице које тако звуче. Тешко је разумјети и поступке родитеља дјечака који негирају кривицу за све што им се ставља на терет.
„Морам да вам кажем да је јако тешко сједити у судници и слушати уздахе оштећених у овом предмету и у сваком тренутку имати пред очима слике убијене деце и убијеног радника обезбјеђења Драгана“, навела је Зора Добричанин Никодиновић, пуномоћница једне од породица убијених.
У току је и кривични поступак против родитеља дјечака убице, Владимира и Миљане Кецмановић. Мајка се брани са слободе, док је отац и даље у притвору. Оптужени су и власник и инструктор пуцања у стрељани у којој је 13-годишњак вјежбао пуцање у мету.
Владимир Кецмановић, отац дјечака убице остаће у притвору још 60 дана. Он је у суду негирао кривицу за тешко дјело против опште сигурности које му се ставља на терет. Тужилаштво је за њега тражило казну од 12 година затвора. Миљана Кецмановић, мајка дјечака оптужена је због недозвољеног држања и ношења оружја и муниције, а њен ДНК је пронађен на једној од чаура које су кориштене у пуцњави. За њу је Тужилаштво тражило казну од двије и по године затвора. Пола године више затражено је за власника и инструктора пуцања у стрељани „Партизан практикал шутинг“ и то због давања лажног исказа. Оно што је битно напоменути јесте да су промијењени и статуси породица жртава, па они неће бити позвани да свједоче у суду јер ће моћи да у овом случају буду присуствују у судници, да слушају окривљене када буду износили своју одбрану али и да им постављају питања.
Опширније у прилогу из емисије „Досије“.
