Дјеца, жене, стари и изнемогли били су легитимни војни циљеви хрватске злочиначке акције ''Олуја''. Њихов једини гријех био је то што су Срби. И баш због тога, све док су живи, док живе њихова покољења, крајишки Срби памтиће тај кобни 4. август 1995.
Дан је то када су, голоруки, напустили своја вјековна огњишта, формирали колону и бјежали „главом без обзира“ пред хрватском војном силом. Погром Срба у "Олуји" почео је 4. августа офанзивом хрватске војске и полиције, те јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације. Данима прије предосјећали су крајишки Срби да им слиједи велики егзодус, али његове размјере нико није могао ни да наслути.
Као да је јуче било, тог кобног дана сјећа се и Гајо. Тада је имао тек 11 година.
''То је страшно, то је једна ноћна мора. Сав свијет, пустили стоку, стока њиче, пси лају. И стока се узнемирила и она осјећа. Тешко је све то описати. Могао бих о томе причати три дана, ја се сјећам свих детаља, то је један кошмар. Невјероватно, онај виче Слободане, гдје ми је син, други виче мама, људи се изгубили. Неће народ о томе да прича, али старији људи нису хтјели да иду. Морала се употријебити физичка сила. Један човјек ми је баш јуче причао да је свог оца завезао и убацио у ауто да иде. И мој дјед је добио два шамара да иде. Рат је једно лудило. Ја сам рекао ко рат хтио у кући му био. Било је само битно да жив останеш....шта се нама десило... Сама колона, и пут тај до Србије, како је то протекло…због чега, како'', прича Гајо Радмиловић из Книна, Хрватска.
Те слике су и данас пред очима и Здравки Дамјанић. Фићо, двоје дјеце у њему, плава торба и пут у непознато. Када се сјети, и 28 година послије, сузе стану у грлу. Али ова мајка, пркосна као што је и цијела Српска Крајина била, сузама тада, а ни сада не да лице.
''Искрено речено, емоцијама није било мјеста. Емоције се повампире сваког 2. августа. Тада је то била борба за опстанак, одговорност, спасити дјецу и изабрати најбољу опцију. Четвртог дана августа Книн је горио. Нисмо ни размишљали да ми идемо негдје, па се нећемо више вратити, да више Книна нема'', присјећа се Здравка Дамјанић из Приједора, Република Српска.
А једна Маја одлично се сјећа свог пунољетсва. Дочекала га је са родитељима у избјегличкој колони. Километрима даље од њих, у том моменту, њен брат је лежао рањен. Маја је тог августа 1995, одрасла преко ноћи.
''Тада се негдје у послијеподневним часовима одлучујемо да се спакујемо и идемо пут негдје. То се тада у том моменту звало идемо до шуме. Тај пут у шуму идемо само мало да се склонимо, па ћемо да се вратимо, до дан данас траје. Понијели смо неку стару ћебад и храну за шуму, гардеробу која је прикладнија шуми него наставку живота негдје друго. Кренули смо неким путем, козијим стазама, ка Мартин Броду, ка Петровачкој цести. Мени је сутрадан, 5. августа, био рођендан. Сјећам се крикова. …кад си некако ништа'', каже Маја Колунџија Зорое из Београда, Србија.
Седми августовски дан донио је праву голготу. Крајишки Срби били су већ далеко од својих огњишта и ишли су пут Кључа. Али ни то, очигледно, није било довољно. На Петровачкој цести бомбардовали су их хрватски авиони.
„7.августа 1995. године на Петровачкој цести у селу Јањилима колону избјеглица из Републике Српске Крајине, која је морала напустити своје куће, бомбардовала је хрватска авијација. Било је десеторо погинулих. Четворо дјеце и шест одраслих особа, а око 20 теже и лакше повријеђених. Сјећам се петогодишњег мушког дјетета без главе. То је било страшно и ужасно за видјети. Сви рањени и повријеђени су доведени и хируршки збринути. Ја сам их збрињавао заједно са мојом хируршком екипом. Било је јако тешких и лакших повреда“, рекао је др Милован Керкез, ратни хирург
Трагедију народа Републике Српске Крајине, свијет ни данас, 28 година послије, не жели да чује. А требало би. Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године "Олују" оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада свјетски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида. Током "Олује" убијено је око 2.000 људи, највише цивила, а протјерано је између 220.000 и 250.000 крајишких Срба.
"Још увијек покушавамо да сагледамо оно што се десило јер је то највећа трагедија коју су Срби доживјели на тим просторима, а ту су вијековима живјели. Као археолог, могу на неки начин да документујем присуство Срба још од раног средњег вијека, о томе говоре и наше цркве и манастири. Све је то негдје функционисало до почетка деведестих година прошлог вијека, а посебно током 20. вијека стрдања који су доживјели Срби на тим просторима у Другом свјетском рату“, рекао је Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске.
А ни године у избјеглиштву за крајишке Србе нису биле лаке. Гају, са почетка наше приче, срце је одувијек вукло у родну груду. У Книн се из Србије вратио са 17 година. У Книну и данас живи са супругом и троје дјеце. Други су, као Маја која је у колони дочекала пунољетсво, одлучили да остану у Србији. Трећи су своју срећу, као Здравкина породица, потражили у Републици Српској. Остали су се крајишки Срби расули по бијелом свијету. Свима им је заједничко једно – ма гдје били они су живи свједоци голготе „Олује“. Свједоци који тај злочин никада неће заборавити!
