Иван Стоилковић постао је потпредсједник Владе Сјеверне Македоније. Ова вијест углавном није привукла пажњу српских медија. Не само Слободна Европа, "Блиц", Би-Би-Си на српском већ ни Танјуг није подвукао чињеницу да је предсједник Демократске партије Срба у Македонији ступио у владу ове државе. Малобројни медији који су то и објавили задржали су се на сувој информацији.
Избор Ивана Стоилковића велика је побједа српског народа у Сјеверној Македонији. Послије тридесет и четири године страначког живота ове државе, једна српска странка коначно је заиста постала дио њене владе.
Политички Србин није био на власти у тим крајевима од 1941. године. Од "Јужне Србије" и "Македоније", македонска република грађена је током педесет година на солидним антисрпским темељима. Њену цркву стварао је апостатски српски монах, њену државу, са изузетком бугараша Кире Глигорова, углавном су основали матуранти крагујевачке гимназије. Ипак, њено несрпство и антисрпство било је једнако ономе које је у 20. вијеку формирало хрватску, муслиманско-бошњачку и црногорску нацију.
Срба је 1912. у Вардарској Македонији било око 19 одсто, комунисти су учинили да тај број падне за осам пута. Систематски македонизовани, Срби су прогоњени и, управо су српски крајеви, били исељавани у посљератној колонизацији. Вишестраначје је затекло Македонију у сукобу са сусједима – Албанцима због суверенитета земље, Грцима због имена државе и Бугарима због националности и језика. Србија је безусловно признала македонску независност, био јој је потребан колико-толико нехостилан сусјед.
Сједињене Државе су управо у Македонију најприје довеле своје трупе, наводно да спријече српску агресију, и то двије године након што се ЈНА у споразуму повукла. Од тог времена траје потискивање и потцјењивање српског питања у Македонији. Милошевић и Глигоров склопили су споразум према коме је српско питање у Македонији формално угашено – представници Срба нису смјели чак ни да се појаве на РТС-у.
Тек послије 2000. започела је обнова српских установа и странака. Тада се МПЦ замало вратила у канонско јединство са Српском православном црквом и поново је читава једна политичка страна македонског живота покушавала да у антисрбизму пронађе главну снагу и заједнички језик са свима онима који не желе добро ни Србима ни Македонцима. У том раздобљу социјалдемократска влада почела је прогон архиепископа Јована Шестог.
Демократска партија Срба у Македонији стала је уз опозициони ВМРО, и када је ова странка дошла на власт постала је један од коалиционих партнера. Функционер ДПСМ-а био је други човјек министарства културе. Политичка борба је трајала дуго, била је тешка, "рововска", Македонија је признала независност Косова и Метохије, прихватила срамотну резолуцију о Сребреници – оба против воље већине својих грађана. Али у Собрању је био један човјек који је, макар и једини, гласао против свега тога.
Име тог човјека је Иван Стоилковић.
"Прије четрнаест година писао сам о Стоилковићу као о човјеку несаломиве воље, који је и са малобројним српским народом лишен подршке Великих сила, често заборављен од своје матице, успио да заједно са својом партијом, али и многим другим српским делатницима и пријатељима врати српски народ на власт у Македонији. У поједине општине уведен је српски језик као службени, Свети Сава данас је један од македонских државних празника, обновљен је споменик српској војсци н Зебрњаку, цар Душан је добио споменик у Скопљу... У међувремену предводница Социјалдемократског савеза Македоније позивала је на исељавање српског народа, а албански вандали покушавали су да сруше споменик српског цара у Скопљу", пише Чедомир Антић, преноси Политика.
Послије пада ВМРО-а са власти и ДПСМ се нашао у опозицији. Македонији су наметнули понижавајуће споразуме са Грчком, Албанцима и Бугарском. И опет су српске странке из опозиције дјеловале ради помирења и некакве интеграције балканских држава. Албанцима су социјалдемократе дале чак и мјесто премијера Сјеверне Македоније, које је попунио један двоструки дезертер. Срби су опет кривљени за све.
У вријеме када је 2017. народ у Собрању млатио социјалдемократске посланике, издајнике Македоније, државна безбједност је у оптужбама према Србима и Србији пронашла начин да се додвори новим социјалдемократским властима.
Коначно, послије седам година оданости демократији и упорности у опозиционом дјеловању, коалиција око ВМРО-а је однијела убједљиву побједу на предсједничким, а потом и парламентарним изборима. Иван Стоилковић дошао је на мјесто једног од тројице потпредседника владе, са важним министарством и великим овлашћењима.
"Када сам прије четрнаест година написао текст за Политику са истим овим насловом, нисам могао да сањам да ће та тешка и наизглед безнадежна борба доживјети овакав обрт. У овој години тешких догађаја, прогона и унижавања српског народа на Косову и Метохији, одвратних напада на права српског народа и Републику Српску, притисака на Србију и споља финансираног разарања нашег друштва...", рекао је Антић.
Успјех Ивана Стоилковића на изборима и његов улазак у владу, баш као и избор Андрије Мандића за другог човјека Црне Горе дају разлога за наду. Упркос свим хиљадама милијарди, армијама које су запосјеле Балкан да би пошле на пут којим нису прошле у протеклим вјековима, мржњи младих национализама тако драгих свим душманима Срба од Франца Фердинанда до Бајдена, ми смо преживјели, ми смо тријумфовали.
Уочи балканских ратова, у вријеме када је убијање Срба било, како је њемачки дипломата записао "спорт Арбанаса", у годинама када је прогнано стотину хиљада Срба, а народ био обесправљен и угњетен, у новоосновани парламент Османског царства изабрани су представници понижених, увријеђених и прогоњених Срба, Александар Парлић, Јанићије Димитријевић и Темко Поповић. Било је то предсказање слободе.
"Захваљујем Ивану Стоилковићу, ДПСМ-у и српском народу у Сјеверној Македонији, што су нам у најтежим часовима показали да за српски народ постоје слобода и нада", пише Антић.
