Ваздушни напади НАТО снага на Србију, односно тадашњу СРЈ, почели су на данашњи дан прије 25 година - 24. марта 1999. године. Процијењено је да је погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 дјеце, а рањено око 6.000 особа. Срушени су мостови, уништена инфраструктура, бомбардоване школе, здравствене установе, медијске куће, амбасада, споменици културе, цркве и манастири, а готово да нема града који се није нашао на мети НАТО бомби.
Централна манифестација на којој ће присуствовати предсједник Србије Александар Вучић, предсједник Републике Српске Милорад Додик и патријарх српски Порфирије биће одржана у Прокупљу на Тргу топличких јунака од 20 сати.
Поред говора званичника и пригодног умјетничког програма, чућемо и сјећања чланова породице страдалих у бомбардовању.
На Прокупље су прве бомбе пале већ 24. марта 1999. године. Гађана је касарна Ратко Павловић - Ћићко и њен центар за везу. Ту је погинуо војник Бобан Недељковић, прва жртва НАТО агресије, а петорица његових другова је рањено.
Годишњица НАТО агресије обиљежава се у скоро свим срединама.
Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донијета је, први пут у историји, без одобрења Савјета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Кларк је касније у књизи "Модерно ратовање" написао - не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998, већ и да је завршено крајем августа те године.
СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспјех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно рјешење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.
Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетјели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најприје су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.
Готово да нема града у Србији који се током 11 недјеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.
Према подацима Министарства одбране Србије током ваздушне агресије НАТО убијен је 1.031 припадник Војске и полиције. Процијењено је да је погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 дјеце, рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 дјеце, као и 5.173 војника и полицајаца, 25 особа се води као нестало.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
У ноћи 23. априла 1999. године у два сата и шест минута након поноћи, НАТО је у нападу на зграду РТС-а усмртио 16 радника. То је био први случај да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.
Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби" од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употријебио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије - у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употријебиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Послије више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.
Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, посљедњи пројектили су пали на подручје села Коколеч у 13.30.
Тог дана је Савјет безбједности УН усвојио Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбједност и повратак више стотина хиљада албанских избјеглица док се не дефинише најшири степен њене аутономије.
