Данас се обиљежава почетак НАТО агресије на Србију, односно тадашњу СР Југославију.
Агресија је почела 24. марта 1999. године у вечерњим сатима, без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација.
Према подацима Министарства одбране Србије, током 78 дана агресије убијен је 1.031 припадник Војске и полиције, а погинуло је око 2.500 цивила, међу њима 89 дјеце. Рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 дјеце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа још увијек се води као нестало.
Како је свјетској јавности представљено, разлог агресије била је ситуација на Косову и Метохији, односно тешка хуманитарна криза на том простору, а наредбу за напад дао је Хавијер Солана, тада генерални секретар НАТО, генералу САД Веслију Кларку.
Као изговор за агресију НАТО искоришћени су догађаји у Рачку, 15. јануара, а онда и неуспјех наводних преговора вођених у Рамбујеу и Паризу.
Пошто је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији, уз приједлог да Уједињене нације надгледају мировно рјешење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе.
У стварности, на КиМ се догодила серија терористичких аката које је починила такозвана ОВК, како против снага безбједности Србије и СРЈ, највише полиције, тако и против бројних цивила, не само Срба него и Албанаца, објеката инфраструктуре, српских светиња такође.
Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је више од 20 објеката. Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53. Слиједио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Стражевицу. НАТО је започео бомбардовање с бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији.
Потресна објава супруге страдалог пјевача из ДНК групе: Жртвовао свој живот да би спасио другу дјецу
Током 11 седмица агресије готово да нема града у Србији који се није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом.
По налазима одговарајућих служби Србије, до 10. јуна забиљежено је 18.168 авио-прелета. По НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејстава, док су остало била извиђања, авакси и слично. У дејствима је у прво вријеме учествовало дневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 свакодневно.
Осим напада са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији, операције су извршаване и из база у земљама Западне Европе и из САД.
Уништен је велики дио инфраструктуре у земљи, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Све заједно, процјењује се, око 50 одсто производних капацитета Србије.
Разорено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље. Бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, што је имало и несагледиве еколошке посљедице. НАТО је употребио, наводно први пут, такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Разорена је амбасада Кине у Београду 7. маја 1999.
Зграда РТС-а у Београду уништена је 23. априла. Погинуло је 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад разорена је 3. маја 1999, на Међународни дан слободе медија.
О материјалној штети која је нанесена током НАТО агресије изнесени су различити подаци. Тадашње власти у Београду процијениле су штету на приближно стотину милијарди долара, а група економиста Г17 процијенила је штету на 29,6 милијарди ондашњих долара.
НАТО је негирао да је имао губитака, а из Београда су долазиле тврдње да је оборено више десетина летјелица. Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио више од 400 војника и преко 60 летјелица, док је амерички предсједник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. да НАТО није имао жртава.
У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летјелица, крстарећих пројектила.
Војном агресијом на Србију, наводно због ситуације на КиМ, пријећено је готово деценију раније, заправо од самог почетка кризе на простору бивше Југославије.
Одлуку о усвајању наредбе за активирање снага Савјет НАТО-а донио је 12. октобра 1998.
До обуставе агресије НАТО дошло је послије потписивања Војно-техничког споразума код Кумановa 9. јуна 1999.
Три дана по потписивању споразума започело је повлачење снага Србије односно СРЈ с Косова и Метохије.
Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао је наредбу о прекиду бомбардовања.
Посљедњи пројектили пали су 10. јуна у рејону села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30, и на касарну у Урошевцу око 19.35.
Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију, односно СРЈ.
Знате ли ко су Милица Ракић, Марко Симић и Бојана Тошовић?
Као што смо већ нагласили међу жртвама НАТО злочина била су и дјеца, а најмлађа је имала свега 11 мјесеци.
Бојана Тошовић која је погинула уочи Ускрса, 11. априла 1999, приликом бомбардовања Мердара код Куршумлије.
Двогодишњи Марко Симић настрадао је од бомби које су пале на центар Новог Пазара.
У Варварину је приликом гранатирања моста преко Велике Мораве погинула петнаестогодишња Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. Бомбе су прекинуле и младалачке снове Гордане Николић и Милана Игњатовића из Владичиног Хана. Милан је желио да студира право у Крагујевцу. Гордана је жељела да га слиједи.
НАТО пројектили погодили су 14. априла Мајино насеље код Ђаковице, у коме су уточиште нашле избјеглице из Хрватске. У баракама су убијени Иван Иванчић (7) и Марко Ивановић (3). Истог дана настрадала су дјеца Адема Мунчаја и Арта Лугић из Ђаковице. НАТО пројектили погодили су 1. маја око поднева аутобус "Ниш експреса", 18 километара сјеверно од Приштине, док је прелазио мост у Лужанима. Тада је убијено најмање 60 особа, међу којима и 15 дјеце. Овај злочин важио је за један од најмонструознијих. Био је ведар дан, тако да су пилоти јасно видјели шта гађају.
Трогодишња Милица Ракић погинула је 17. априла 1999. године у Батајници. Малена Милица је убијена фрагментима бомбе док се налазила у купатилу на другом спрату породичне куће која је удаљена око километар од некадашњег аеродрома Батајница. Смрт је дјевојчицу затекла на дјечијој ноши, а у том нападу је рањено још пет цивила.
Њен отац Жарко, поријеклом из Босанског Петровца, свједочио је да је сцена удара била стравична и да је купатило из ког је на рукама изнио крваву кћер било пуно гелера.
Према Српској православној цркви од раније је покренута иницијатива да канонизује малу Милицу, а њен лик се већ налази на фрескама у многим српским светињама.
У манастиру Тврдош код Требиња, у Републици Српској је 2004. године рађена фреска Милице Ракић, на којој се налази опис ње као новомученице, као и у манастирској цркви манастира Тресије на Космају и у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду.
У београдском Ташмајданском парку 2000. године подигнут је споменик посвећен дјеци убијеној у бомбардовању НАТО-а.
На мермерном блоку, чије чело заузима бронзана статуа мале Милице Ракић, на српском и енглеском језику уклесана је порука: "Били смо само деца".
