Прошло је годину дана од масакра у Србији у којем је дјечак убио своје школске другаре.
Бојана - нестварна дјевојчица, плијенила је својом добротом. Од малена звијезда водиља својој породици, особа којој се њен брат највише дивио. Другарица од повјерења, за свакога је увијек имала ријеч утјехе и охрабрења.
Ана – карактер, осмијех, живот. Безбрижна дјевојчица пуна љубави. Храбра хип-хоперка, дијете које се прво пење на дрво ако неком оде лопта. "Боже, Ана, колико те волим и колико сам захвална што те имам" – ту реченицу њена мајка јој је често изговарала.
Софија - Она која је мудра, како јој и само име говори. Освијетлила би сваку просторију. Посебна, са зеленим праменом у коси, имала је свој свијет у којем је безбрижно одрастала. Племенита и добра душа.
Катарина – Ката, мала балерина, чији је живот био на врховима прстију, љубимица својих старијих сестара. Знала је често мајци да пише поруке и оставља у џеповима. Посљедњу је Катина мама пронашла послије њене смрти. Гласила је: Волим те највише на свијету.
Андрија – "маестро, господин", обожаван међу својим другарима и наставницима. Умјетник, пијаниста, композитор, фотограф, писац, другарчина – нема довољно епитета који би описали таленат којим је "Мали принц" зрачио.
Мара – Каратисткиња са плавим појасом, зрела, паметна и права другарица. Цртала је, вајала, сањала о томе да упише Дизајнерску школу. Дивна Мара, увијек поштена, искрена, ненаметљива, тиха вода која је бријег ронила.
Ангелина – "Гинче", имала је посебан спој карактера и принципа. Када се Ангелина појави, све стане, а простор обасјају њен осмијех и ведра, позитивна енергија. Самоувјерена и упорна, умјетник у души.
Адриана – Адри или Анчи, мала Францускиња, Париз је замијенила Београдом. Толико зрела и одговорна да су је звали другом мајком у породици. Лагана и лепршава као лептир, радознала, ведра, са осмијехом "увијек и заувијек".
Ема – весела, домишљата, прави мали борац. Разоружавајуће искрена, ведра, и духовита. И храбра, неустрашива. И то колико неустрашива. Ема је погледала у очи дјечаку – убици, стала испред њега, супротставила се и покушала да га заустави.
Драган – чика Драган – заштитник свих ђака. Сваког је знао по имену, свако дијете волио као да је једино у школи. За сваког је имао топлу ријеч, био је саставни дио "Рибникара". Божији дар свима у породици. Добар човјек, поштен, достојанствен, пун љубави.
Деветоро талентоване, свестране и добре дјеце, добрих младих људи, имало је своје снове, жеље, замисли, надања. Ти снови остаће залеђени у времену, јер је њихове животе 3. маја 2023. године нагло прекинуо њихов вршњак.
Тада 13-годишњак, ученик седмог два, одлучио је да, умјесто да се прикључи часу историје на који је каснио, дође у школу и смртоносним хицима заувијек угаси искре у очима деветоро другара, и школског чувара Драгана. Годину дана касније, бројна питања и даље без одговора.
Тачно у 8:41, на улазу у Основну школу "Владислав Рибникар", трећег маја, на Велики петак се, умјесто звона, зачула сирена. Означила је моменат када је дјечак убица запуцао на невине душе.
Тако је почело обиљежавање годишњице смрти жртава масовног убиства. Десет плавих стубова за десет жртава постављено је пред вратима школе.
То је подсјетник на злочин који није заувијек обиљежио само престоницу Србије, већ и цијелу земљу и њен народ. Програм комеморације, симболично назван „Буђење“ није био посвећен само жртвама масовне пуцњаве у "Рибникару" већ и у Дубони и Малом Орашју.
Упркос неуморној киши, велики број грађана дошао је пред школу да упали свијећу, положи цвијеће и на тај начин ода пошту убијенима. Тишину у кругу школе парали су јецаји чланова породице. Они сада раде с Мултидисциплинарним тимом који је оформљен због изградње Меморијалног центра. Тим има више задатака. Мјесецима су разговарали с родитељима и ослушкивали њихове жеље, из којих се изродило неколико идеја.
У протеклих годину дана, у у знак сјећања на убијену дјецу, организоване су изложбе, концерти, модне ревије. Храбри родитељи и породице жртава желе да се о њиховим најмилијима прича, да се на злочин и трагедију стално подсјећа, да се из њихове смрти извуку важне поуке као залог за будућност. Многи родитељи кренули су да се баве и хуманитарним, племенитим радом, радом са дјецом, превенцијом насиља у школама и на интернету.
Породице жртава, и годину дана након 3. маја, покушавају да дођу до истине.
Да ли смо учинили све што смо могли у превенцији трагедије? Ми као појединци, држава и њене институције али и систем у цјелини? И то питање намеће се у протеклих годину дана, и оставља помало горак укус у устима.
Окретање главе никада више не би смјело да буде опција. Јер, можда нас је баш и то довело у ситуацију да о њима више не слушамо у медијима, негдје далеко, већ да нам се случајеви као што је "Рибникар" догађају на кућном прагу.
Опширније у прилогу из емисије "Досије".
