Александар је завршио факултет, отишао је на крузер да ради, а када се вратио у Србију, постао је коцкар и изгубио је и пријатеље и породицу.
У Србији је све више зависника од коцке.
Супротно увреженом мишљењу да је најтежа зависност од хероина, највећи број људи који су тренутно на одвикавању у установама проблем има управо са клађењем.
Александар Радовац је већ 15 година у паклу патолошког коцкања. Живио је у Новом Саду, завршио је факултет, нашао добар посао и својевремено се чинило да има све шансе за срећан и безбрижан живот, а онда је почео да се коцка са 28 година, након рада на прекоокеанском броду на којем је први пут уживо гледао покер турнире. Тада, као запослени, није смио да учествује, али се по повратку у Србију поново сусрео са тим, прво кроз игрицу на интернету, а онда и уживо.
Од тог тренутка, коцка постаје једино што га интересује. Због овог порока је изгубио око 400.000 евра, али још горе од тога, изгубио је 15 година живота које више нико не може да му врати, изгубио је пријатеље, сараднике, љубав и породицу. Више пута је покушавао да се окане тог зла, дешавало се да по годину дана не уђе у кладионицу, али је сваки пад послије тога био још гори. Помишљао је да је смрт једини излаз.
"Толико сам био у неком безнађу. Ја сам један канап ставио у јакну, ту су неки ликови, кажем - ако не добијем, сад ћу да се убијем, и нико не реагује. И ја изгубим. Излазим из локала, мрак на очима, пет-шест ујутру... Изашао заслијепљен, свиће јутро, хладно, људи иду на посао, а ја имам 60 динара у џепу... изгубљен човјек потпуно... Идем да нађем неко дрво да се убијем. Али, колико сам био изгубљен, уђем у аутобус у погрешном смијеру, дођем до задње станице, видим, погријешио сам. Видим и пекару поред, сконтам да сам гладан, купим слатку питу. Мени је та пита толико била лијепа да ти не можеш да вјерујеш. То је оно колико је живот у ствари лијеп, и колико ти са тих 60 динара кад купиш ту питу и кад је поједеш, до подне ћеш бити сит. Плус, размишљаћеш, лијепа је. Идеш нешто да радиш, живиш нормалан живот. Ти нормални људи нису свјесни колико је живот лијеп", каже Александар који је из Руме, али годинама живи у Новом Саду.
Када је дотакао дно, није имао за кирију, није имао ни за шта, пријатеље више нема образа да зове, спаковао је нешто одјеће у ранац и сјео на воз.
"Ја сам искључио телефон и отишао из града, и онда сам тако једно 20 дана ишао тамо-вамо возом. Одем у Суботицу, Батајницу, Инђију, Београд, био сам бескућник. И сјећам се, у Суботици се будим на станици, јер идеш толико док не мораш негдје да заспиш. Ја сам заспао на жељезничкој станици у Суботици, будим се ујутру и, како отварам очи, видиш ципеле, људи који пролазе поред тебе. То ти је прва ствар коју видиш, ето докле те све то доведе", каже Радовац.
Он је ријешио да се како зна и умије бори против ове пошасти за коју нико не увиђа колико је опасна. Тинејџери данас, иако су малољетни, замоле неког од старијих да уђе у кладионицу и да им уплати тикет. Жене често виђа у посљедње вријеме да се коцкају, и то у великом броју.
