Кривични суд у Бриселу осудио је на доживотни затвор због убиства Енвера Хадрија Божидара Спасића, Андрију Драшковића и Веселина Вукотића.
Поменути тројац је према писању медија још 2016. године осуђен на доживотну робију, а Спасић је тада рекао како није добио ни оптужницу, а камоли пресуду. Он је за Телеграф сада рекао да га Белгија никада није теретила, већ да је суђење одржано по тужби кћерке Енвера Хадрија, Теуте и њена два брата.
- Нова је вест да је суд у Бриселу заказао рочиште по жалби Андрије Драшковича и Веселина Вукотића. Заправо су бирали пороту, која треба да донесе одлуку о жалби. Порота ће 9. јануара одлучивати о пресуди - објашњава Спасич за Телеграф.
Спасић је посредством полицијског инспектора Мирослава Бижића дошао у контакт са групом београдских криминалаца и послао их у Белигију да изврше егзекуцију, према детаљима из поступка до којих је дошао КРИК.
Подаци из истраге показују да су тим убица чинили Веселин Вукотић, Андрија Драшковић, Дарко Ашанин, Андрија Лаконић, Јусуф Булић и Кристијан Голубовић.
Ашанин, Лаконић и Булић убијени су током деведесетих у Србији.
Наведено је да прва екипа, Голубовић и Булић, није успјела у мисији. То је пошло за руком Вукотићу и Драшковићу – пратили су Хадрија колима, сустигли га када је зауставио аутомобил на семафору и у њега испалили неколико метака. Хадри је преминуо на лицу мјеста.
Инспектор Бижић дао је изјаву 1990. године суду у Београду у којој је разоткрио овај тим и Спасићеву улогу, признавши да је он спојио Спасића са криминалцима.
Бижић је устријељен 1996. године у Београду, али је његово свједочење коришћено у поступку пред белгијским судом, гдје су сем Спасића били оптужени и Драшковић и Вукотић. Убиство Бижића никада није ријешено.
Спасића, међутим, терети и његова књига „Ласица која говори“. У књизи објављеној 2000. године, Спасић је написао да стоји иза убиства Хадрија и детаљно је описао начин на који је изведено. Спасић се похвалио овом акцијом, тврдећи да је Хадри био терориста, те да је убијен како би се зауставио атентат на тадашњег предсједника Србије Слободана Милошевића.
"Спречавање атентата на предсједника ставио сам као приоритет, а контраакцију коју сам намјеравао да изведем назвао сам ‘Ласица која говори’“, написао је Спасић у књизи.
"Најприје сам преко поузданих веза у београдском подземљу одабрао сараднике који су спремни и способни да изведу симултано троструки удар, јер је мој план заиста био паклен… Највећу пажњу у операцији против Хадрија обратио сам приликом одабира оружја. То је морао бити „чист“ пиштољ стране производње без икакве могућности идентификације гдје је набављен.“
Ова књига се уз Бижићево свједочење користила као доказ у Белгији.
У интервјуу који је новинарима КРИК-а дао Спасић 2016. године је, међутим, негирао да је организовао убиство Хадрија.
Своју књигу описао је као „романтизовану бајку“ у којој је у свом лику представио службу, како би прича имала јунака и била динамичнија.
„Када говорим о томе ‘ја сам одлучио’ не значи то ‘ја сам Божидар, ја одлучио’. То је служба одлучила. Не може појединац унутар неког безбједоносног апарата да сам неке одлуке донесе. Иза сваке операције стоје јако организоване припреме службе. Ја сам само био персонификација у књизи да би то било мало динамичније“, објаснио је Спасић.
Није негирао своју умијешаност, али није желио да детаљније говори о томе.
„На ту тему не можете од мене добити више ниједан одговор“, рекао је Спасић новинарима КРИК-а.
Спасић не спори сарадњу с Бижићем, али негира да га је он упознао са криминалцима који се спомињу у овом случају.
"Ма какви, то су његове приче вјероватно. Мирослав Бижић никад није познавао Андрију Драшковића, ја мислим да је то немогуће. Никада Бижич први није познавао ни Драшковића ни Вукотића.“
Истакао је да се неће предати белгијским властима.
"Имам сина адвоката, ми ћемо се жестоко бранити. С тим што немам намјеру да идем у Брисел. То је, ево вам господо, изволите, дођите, саслушајте, судите итд. У Брисел немам намеру да идем јер ја не признајем тај суд. Ја признајем суд своје земље“, рекао је Спасић за КРИК.
Спасић је годинама уназад присутан у српским медијима као коментатор безбједносно интересантних догађаја. Био је припадник Службе државне безбједности 14 година.
Након пресељења у Београд, гдје је завршио основну школу и гимназију, а потом дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. По завршетку факултета, Спасић се запослио у Привредној комори Југославије, да би након тога прешао на рад у Институт за међународни раднички покрет, у којем је радио до 1979. године, када ступа у Службу државне безбједности (СДБ) и њену Другу управу.
Као оперативац Савезне СДБ, био је задужен за борбу против екстремне терористичке емиграције. Налазио се на позицији шефа специјалног тима, извевши скоро стотину специјалних акција широм Европе. О својим искуствима рада у Служби, 2000. године је написао књигу „Ласица која говори: основне претпоставке борбе против тероризма”.
По напуштању Службе 1993. године, отворио је детективску агенцију СИА — Српска истражна агенција, у којој је био ангажован све до одласка у пензију, 2007. године.
