Дио јавности у Србији који редовно прати читуље у новинама сигурно је запазио и објаву поводом тринаесте годишњице смрти некадашњег вође Либијске Џамахирије Муамера ел Гадафија.
"Чувам те од заборава, почивај у миру предсједниче, вјечна ти слава", ријечи су којима су се на данашњи дан у читуљи објављеној у београдском листу Нада и Ђуро сјетили либијског предсједника Муамера ел Гадафија који је убијен на данашњи дан 2011. године.
Они су у читуљи навели да се на данашњи дан навршава 13 година од његовог убиства али и да га њихова породица није заборавила.
Ово није прва читуља Гадафију у домаћој штампи. Већ годинама људи из Србије поменом у новинама обиљежавају годишњицу његове смрти.
Наиме, са великим пијететом и бескрајно тужна због начина како се окончао живот, како је рекла, племенитог и мудрог човека, Нада Секулић је једном приликом испричала неке детаље из времена када је била главна медицинска сестра у болници "Ајда" у Триполију у којој су се лијечили само пуковник, чланови његове породице и породица четири најближа сарадника.
"Била сам дио медицинског тима који је свакодневно био са њим", прича Нада.
"Гдје он, ту и ми. Истина, љекари су се повремено мијењали, а само главни доктор из Пакистана и ја смо били с њим. Непрекидно двије године. Имао је бескрајно повјерење у нас. Занимљиво је да су му и кувари, помоћно особље, кућна послуга, тренери који су радили са његовом дјецом, возачи... углавном били Срби. Временом сам схватила да је наш народ посебно волио и дивио му се, јер је познавао историју. Био је образован човјек, племенит, искрен борац за бољи живот свог народа. Бојим се да се у Либији никада више неће родити човјек као он, да тај дивни народ никада више неће имати таквог вођу", додала је она.
Нада је послије смрти два члана најуже породице, одлучила да, у августу 1985. године, преко Завода за техничку сарадњу са пријатељским несврстаним земљама, оде на привремени рад у Либију. Због дугогодишњег искуства у хируршким салама, распоређена је у болницу у Бенгазију.
"Послије непуна два мјесеца, једне вечери почетком октобра, како и зашто не знам, дошао је близак пуковников сарадник и рекао ми да је одлучено да будем дио Гадафијевог медицинског тима", говори Нада.
"Није ми било свеједно. Осјетила сам стрепњу, страх, панику, јер сам знала колика је то одговорност. Питала сам: 'Зашто баш ја?', а човјек ми је рекао: 'То више немојте да питате'", испричала је.
Исте ноћи, она је пребачена хеликоптером у један војни камп гдје су јој рекли да ће упознати пуковника.
"Нисам вјеровала, све док се, сат и по послије поноћи, није појавио на вратима", сјећа се Нада и додаје:
"Ушао је са широким осмијехом и пружио ми руку, што је био знак посебне пажње. Рекао је: 'Ја сам Муамер Гадафи', а моја реакција је била: 'Ја сам Нада Минић'. Трема је одмах прошла јер сам имала утисак да сам са неким најрођенијим. На наредно питање да ли бих радила за њега одговорила сам да би ми била част".
Само десет сати касније Нада је била у болници у Триполију.
"Вјеровао ми је од првог тренутка, толико да сам врло брзо бринула и о здрављу његове супруге Сафије, синова и кћерке", прича Нада.
"Никада нисам ништа погријешила. Никада нисам имала ни најмањи проблем ни са пуковником ни са његовом породицом. Никада нећу заборавити како су се понијели према мени и организовали ми пут у Југославију када ми је изненада умрла мајка. Тако се помаже само род рођени. По повратку у Либију сачекао ме да ми изјави саучешће, док је предсједник Судана чекао да га Гадафи прими. Пријатељ сам била и са његовом породицом, а растанак смо сви тешко доживјели. Плакали смо. Отишла сам годину и по послије бомбардовања Либије 1986, јер су санкције биле такве да више није било услова за живот и рад. На растанку, од госпође Сафије добила сам златан привјезак који носим само у посебним приликама, а од пуковника сат са његовим ликом који ми је на руци, ево, већ три и по деценије", испричала је том приликом Нада.
Звао ме је "кћерка Либије"
"Када је 1989. дошао на Самит несврстаних у Београду, само пола сата по слијетању на аеродром, позвао ме је његов први сарадник и рекао да са супругом што прије дођем", сјећа се Нада.
"За непун сат били смо код њега. Иако је, тај бедуин у срцу, на Дедињу тада имао шаторе, примио нас је у Толстојевој 2, раширених руку, са широким осмијехом пријатељства. Тада је упознао и мог супруга. Питао га је да ли ме добро пази и рекао му: 'Мораш је чувати, Нада је кћерка Либије'. То је био наш посљедњи сусрет", додала је.
Одликовање
Све вријеме америчког бомбардовања Либије 1986. године, Нада је била уз либијског вођу, иако су због тешких услова живота и рада многобројни службеници и љекари напуштали Либију.
Она је остала наредних годину и по и зато је одликована либијском Златном медаљом заслуга за народ првог степена.
Измишљотине
Са много огорчења Нада Секулић говори о написима који су, објављивани 2011. године у вријеме његовог свргавања.
"Приписивали су му свашта, али као и сви они који су макар и сат сарађивали с њим, знам да су гнусне измишљотине за дневнополитичку употребу. Пуковник Муамер ел Гадафи је био велики државник и још већи човјек, који је учинио много да његов народ живи боље. Нека почива у миру. Велики селам ел каид", закључила је тада Нада за "Новости".
