Наши велики „експерти” за литијум, треба грађанима Србије, онима који не спадају у 294.907 „експерата” за литијум, да објасне како је литијум од најбезопаснијег и најкориснијег елемента периодног система 2004. године, постао најопаснији и најштетнији елемент периодног система 2020‒2021 године
"Да млатиш крушке забрањено је, да млатиш але, дозвољено је.” (Врањска пословица)
Србија је јединствена у свијету јер се у њој преко 294.907 људи (податак са интернета од 18. октобра 2023) бави литијумом и све зна о рударењу и о добијању литијума. Према подацима из 2021. године, у свијету је те године објављено 7.606 радова о литијум-јонским батеријама (област од највећег интересовања, кад је о литијуму ријеч). Ако је просјечан број аутора на сваком раду пет, то значи да се у цијелом свијету око 38.000 људи бави(ло) литијумом. А у Србији осам пута више људи бави се литијумом, односно сваки 23. становник Србије све зна о технологији рударења и добијања литијума.
Иако су та своја знања о литијуму напабирчили од самозваних експерата за литијум, то им није сметало да и себе сматрају експертима. (Ово је забрињавајући податак који показује колико људи у Србији повјерује нетачним и погрешним подацима са друштвених мрежа.) Србија још увијек памти колику је штету група, па странка самопроглашених експерата нанијела Србији. Довољно је било да себе сматраш експертом па да постанеш члан експертске странке.
Од пре двије године појавила се група самопроглашених друштвено-мрежних експерата која све зна о технологији рударења и добијања литијума. Неки од тих самопроглашених „експерата” постали су познати у јавности као „експерти” за литијум иако се никад нису бавили литијумом, нити имају иједан објављени рад о литијуму. Штета коју ће ови самопроглашени експерти да нанесу Србији, израчунаће се касније.
Све је почело 2004. године, кад је тадашња Влада Србије дала дозволу за истражна бушења једној мултинационалној компанији. Подразумијева се да онај који добије право на истражна бушења, добије и право на експлоатацију, ако резултати буду позитивни. Литијум је некад, односно 2004. године, био најбезопаснији елемент периодног система, бар су тако неки од данашњих „експерата” савјетовали владу. А и најкориснији јер би при даљем уговарању, по неписаном закону о уградњи, могао да буде веома користан за уговараче из Србије.
Кад се уговарају велики послови, велике су и провизије. Пошто им је прилика за уговарање пропала јер је неко други дошао до прилике да посредује у уговарању врло великих послова, ти исти некадашњи заговорници експлоатације литијума, постали су највећи противници том послу, уз паролу „да све стане”. Зар да други узму провизију за посао који су они први уговорили. Одлучили су да треба да се заложе да се тај посао одложи, све док они не буду у прилици да тај велики посао и остваре.
Наши велики „експерти” за литијум треба грађанима Србије, онима који не спадају у 294.907 „експерата” за литијум, да објасне како је литијум од најбезопаснијег и најкориснијег елемента периодног система 2004. године, постао најопаснији и најштетнији елемент периодног система 2020‒2021 године. Ни „научни” скуп у САНУ није дао одговор на ово питање. Ко је пратио литературу о томе, зна да није било никаквих револуционарних открића у хемији литијума (осим помака у изради батерија). Дакле, провизија је литијум учинила најопаснијим елементом.
А кад се провизија обуче у одјело заштите животне средине и здравља људи, онда је то за многе прихватљиво. Да би „чорба била гушћа”, убацују се многи произвољни и нетачни подаци: биће то отворени рудник с површинским копом (ријеч је о подземном руднику), уништиће се барем 2.000 хектара плодног земљишта (390 хектара), раселиће се 22 села (52 домаћинства), трошиће се 500 кубика воде за једну тону литијума (8-9 кубика), ту се налази 10 одсто свјетских резерви литијума (1,5), сумпорна киселина на 250 степени Целзијуса (90).
У Србији се годишње троши преко 400.000 тона сумпорне киселине, у свијету преко 200 милиона тона. Није познато да је игдје дошло до тровања гасовима из сумпорне киселине. Убацили су и флуороводоничну киселину (не користи се), па „паре агресивних киселина које ће се користити за екстракцију литијума ће отпаривати у атмосферу и нагризати зелени покривач, а такође и плућа и кожу људи и животиња...” (нема их), „домет утицаја на загађење ваздуха може бити и више десетина километара”. Види се да прави подаци нису тако опасни, па су „експерти” морали да их увећавају. Зар је могуће да четрдесетак професора и научних радника са десетак факултета и института (Рударско-геолошки, Машински, Пољопривредни, Биолошки, „Јарослав Черни”, Градски завод за заштиту здравља...) баш ништа не знају од онога што знају самопроглашени експерти?
Наравно, уз то иде и прича како тај крај има најплоднију земљу и може да храни Србију и дио Европе. „Експерти” су прећутали да је 2014. године дошло до изливања отпадне воде од флотације антимона из акумулације, да је дошло до великог загађивања површинских вода и земљишта. У Агенцији за заштиту животне средине могу да се нађу подаци о загађености површинских вода, муља и земљишта. Утврђене су повећане концентрације: арсен 4.272,2 мг/кг, кадмијум 11,9 мг/кг, хром 8,6 мг/кг, олово 407,3 мг/кг, цинк 1.477,4 мг/кг, жива 8,2 мг/кг,бакар 24 мг/кг, никл 16 мг/кг. Приче о веома плодној земљи, која може да храни Србију, као и остало, плод су добро смишљеног претјеривања „експерата”. „Експерти” су избјегли да одговоре зашто тај крај и досад није хранио Србију? Ко им је то бранио и поред великих субвенција за пољопривреду? Да је тај крај стварно могао да храни Србију, „експерти” би имали кључни доказ за свој захтјев: оставити Србију без хране или отварати рудник.
Зашто се од толиких „експерата” (њих 294.907), кад већ све знају о технологији рударења и добијања литијума, нико није подухватио и дао нову, прихватљиву технологију за добијање литијума? Да своје силно „експертско” знање, макар они најгласнији и с титулама, ставе у службу народа и стварне заштите животне средине.
Влада Србије је направила грешку што је под притиском улице повјеровала у приче „експерата”. Влада је (министарства рударства и енергетике, науке и заштите животне средине) требало да именује радну групу коју би чинили људи са универзитета и института различитих профила (рударско-геолошког, хидролошког, пољопривредног, затим хемичари, физикохемичари, технолози, машинци, биолози и др.), која би на основу свих постојећих докумената или на основу још неких који би се урадили, те на основу научне литературе и свјетских искустава у овој области, предложила влади одлуку о овом пројекту.
(Политика)
