На годишњицу обиљежавања у градовима Србије и Српске чуле су се сирене.

Била је та сриједа 24. март 1999, наизглед, сасвим обичан прољећни дан. Све до вечери, када су се многи припремали да вријеме уз ТВ програм испуне чувеном латиноамеричком сапуницом “Есмералда” или, крајње симболично али непознато да ли и ненамјерно, ко зна којом по реду репризом домаћег филма “Бој на Косову”.

Предухитрио их је, међутим, други дневник РТС и обраћање тадашњег предсједника СРЈ Слободана Милошевића “да се наша земља налази у рату”.

Напад у 19.55

Сирене за узбуну су се огласиле у 20 часова, али су негд‌је крстареће ракете, испаљене са НАТО бродова у Јадрану, већ раније пале на војне и полицијске положаје и објекте у Приштини и другим мјестима на Косову, а у 19.55, пет минута прије почетка службено одређеног времена за почетак напада, једна од ракета погодила је војни аеродром у Сомбору одневши први жртву. Касније, током те вечери, гађане су касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ у Батајници, Прокупљу, Куршумлији…

Грађани “земље која се налази у рату” нису могли да виде непријатеља, али су зато свим осталим чулима постали свјесни шта се дешава. И брзо смо научили, ко их је имао, гд‌је су склоништа а гд‌је база Авиано, шта је “томахавк” а шта Б-52, како се оглашава “шизела” а како “смирела”, и комплетан састав генералштаба Алијансе, али увек уз неизбежно питање – зашто нас бомбардују?

НАТО интервенција, наиме, услиједила је послије вишемјесечних сукоба Војске Југославије и српске полиције са припадницима Ослободилачке војске Косова. Спорадични сукоби биљежени су и током 1996. и 1997, али годину дана касније су ескалирали у прави рат на територији цијеле покрајине. Уз објашњење да жели да заустави “хуманитарну катастрофу и етничко чишћење Албанаца”, НАТО је покренуо акцију за коју Савјет безбједности Уједињених нација није издао дозволу.

Непосредан повод за бомбардовање био је догађај у селу Рачак у општини Штимље на Косову, 15. јануара 1999. – 45 мртвих Албанаца за које је Вилијам Вокер, амбасадор верификационе мисије ОЕБС тврдио да су недужни цивили, док су српске власти тврдиле да је ријеч о припадницима ОВК погинулима у сукобу са нашим безбједносним снагама.

Неуспјешни преговори

Нападу на СРЈ претходило је и 17 дана неуспјешних преговора делегација Србије и косовских Албанаца у француском Рамбујеу о мирном рјешењу кризе.

Посљедња шанса да се интервенција избјегне пропала је у уторак поподне, а начин на који је амерички дипломата Ричард Холбрук напустио Београд након неуспјелих преговора са Милошевићем, упућенима је био јасан знак да земљу 24 сата касније очекују са неба челик и ватра.

Формално, наредбу за напад, први на једну суверену земљу од оснивања НАТО, тадашњем команданту савезничких снага, генералу САД Веслију Кларку, издао је генерални секретар организације Хавијер Солана. Тако је цијела операција, колоквијално код нас названа “Милосрдни анђео”, иако НАТО никада није користио тај термин, почела тог 24. марта 1999…

Какве су биле посљедице тих 78 дана бомбардовања

У нападима је погинуло 1.008 припадника Војске СРЈ и српске полиције, а укупан број цивилних жртава се ни до данас не зна. Министарство одбране Србије својевремено је саопштило да је током ваздушне агресије убијено 2.500 цивила, а међу њима 89 д‌јеце.

Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас води као нестало. С друге стране, невладина организација “Хјуман рајтс воч” наводила је да је погинуло између 489 и 527 цивила, а слични су подаци и Фонда за хуманитарно право.

Чињеница је да готово нема града у Србији који се током 11 седмица НАТО бомбардовања није нашао на мети. НАТО је, наиме, извршио 2.300 ваздушних удара и бацио 22.000 тоне пројектила.

Огромну материјалну штету је Влада тадашње СРЈ проценила на 100 милијарди америчких долара тврдећи да је разорено око 50 одсто производних капацитета Србије и трећина електроенергетског капацитета земље. Бомбе су падале на војне циљеве, касарне, аеродроме или фабрике наменске индустрије.

Међутим, гађани су и многи цивилни објекти као што су болнице, мостови, остала инфраструктура, складишта енергената, предајници… Али и медији, попут РТС кога је НАТО прогласио легитимном метом, па је 16 радника ове медијске куће погинуло у бомбардовању зграде телевизије у Абердаревој улици, у ноћи између 22. и 23. априла. Још троје новинара, држављана Кине, неколико дана касније настрадало је у згради амбасаде те државе у Београду након што је погођена авионским пројектилима. Да ли само “грешком”, јер је НАТО тврдио да је мета било сједиште СДПР, државне агенције за увоз и извоз оружја.

“Колатерална штета”

Заправо, списак свих “грешака” или “колатералне штете” на штету цивила током 78 дана бомбардовања, како је често тих дана говорио за домаћу јавност злогласни портпарол Алијансе Џејми Шеј, уопште није кратак. Набројаћемо само неке, хронолошки.

Напад на путнички воз у Грделичкој клисури 12. априла, док је прелазио преко жељезничког моста на Јужној Морави. У експлозији и пламену од два поготка авионским пројектилима изгинуло је и повређено много путника воза, али тачан број до данас није са сигурношћу утврђен.

Огроман бол јавности донео је и 17. април. У 21.45, док је у својој кући у Батајници сједела на ноши, од гелера бомбе настрадала је трогодишња Милица Ракић, која је постала симбол страдања невиних током бомбардовања. Споменик д‌јевојчици постављен је у Ташмајданском парку у Београду, а каснијих година су фреске са њеним ликом осликане у три манастира СПЦ.

За многе Београђане ноћ између 29. и 30. априла била је најтежа. Погођене су зграде Генералштаба у самом срцу престонице на раскрсници Кнеза Милоша и Немањине, гд‌је и четврт вијека касније, док траје расправа шта ће бити са њима, представљају својеврсни “споменик” бомбардовања. У тим нападима погођене су и зграда Савезне полиције, телевизијски торањ на Авали и насеље Чубура на Врачару. Страдало је троје људи, а повријеђено 40.

Крваво преподне 7. маја памте Нишлије, када је на Шуматовачку улицу, аутобуску станицу и Тврђавску пијацу пао велики број касетних бомби. Страдало је 16 грађана, међу њима и 26-годишња жена у поодмаклој трудноћи, док је њих 18 повријеђено.

У ноћи између 30. и 31. маја, НАТО авиони су бомбардујући подручје општине Сурдулица погодили специјалну болницу за плућне болести “Санаторијум” и оближњи старачки дом. Убијено је 19 особа, а више десетина је повријеђено.

Пао је и “невидљиви”

Дани под бомбама памте се и због онога што се догодило трећег дана агресије. Тог 27. марта оборен је “невидљиви”.

У атару сремског села Буђановци код Руме пао је амерички Локид Ф-117А “Ноћни јастреб”, а првог и до сада јединог на тај начин уништеног авиона са стелт технологијом, оборио је 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде ВЈ којим је командовао потпуковник Золтан Дани, системом “Нева”. Пилот “невидљивог”, потпуковник Дејл Зелко је спашен шест сати након обарања.

Иначе, ратни губици НАТО у људству и техници никада нису обелодањени. Тадашње власти у Београду су тврдиле да је оборено више десетина летјелица, али то званично није потврђено…

Епилог

И како се завршило након што су посљедње бомбе на Србију пале 10. јуна 1999? Мировни споразум делегације СРЈ и НАТО су потписале у Куманову. Њиме је омогућен улазак страних трупа на Косово, чему се Београд противио у Рамбујеу, а српска војска и полиција су се повукле са територије Косова и Метохије. СБ УН усвојио је Резолуцију 1244, у покрајину је упућено 37.200 војника у саставу мисије КФОР из 36 земаља, са задатком да чувају мир и безбедност, а уместо домаћих органа власти успостављена је цивилна мисија УНМИК.

Како је преко ТВ екрана најавио, тако је Слободан Милошевић тог дана и “од‌јавио” рат. “Агресија је завршена, мир је надвладао насиље. Драги грађани, срећан вам мир”, биле су речи будућег хашког притвореника…

Епилог свега шта се дешавало тих 78 дана траје и 26 година касније. Косово је девет година након бомбардовања, 17. фебруара 2008, прогласило независност. Претходио му је, четири године раније, мартовски погром и оно мало преосталог српског цивилног становништва који су организовали припадници некадашње ОВК. Процјењује се да је тад више од 4.000 људи изгнано из својих домова широм Косова и Метохије, 28 их је погинуло, а више од 900 повређено…

Србија независност Косова не признаје, али се и даље воде преговори о нормализацији односа. Приштина барата податком о више од 110 држава које су признале Косово, али тачан број се не зна, јер су неке у међувремену то признање повукле.

Посљедње поглавље разговора Београда и Приштине тиче се француско-њемачког предлога за нормализацију односа, који садржи 11 тачака.

Од прве, која говори да ће “стране развијати нормалне и добросуседске односе, међусобно признати документе и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске марке”, преко тачке да “ниједна страна неће блокирати, нити охрабривати друге да блокирају напредак друге стране на путу ка ЕУ”, до последње која каже да ће “стране разменити сталне мисије у својим Владама”.

А та прича, сада срећом само на политичком терену, још нема известан крај, преноси Блиц.

Пратите нас и путем Вибера