Бојим се напросто сутрашњег првог дана нове православне. Јер, како ће и она протећи, без Њега.
Поручио је ово адвокат Горан Петронијевић у колумни за "РТ", а у којој се осврнуо на одлазак Амбасадора САД у Србији Кристофера Хила.
Текст преносимо у цјелости:
"Када се са неким проводи вријеме у неком од облика социјалног општења, нужно долази до зближавања. Хумане јединке постају једна другој саставни дио социјалног живота и свакодневице. "Навикне се човјек", што би народ рекао. Рађају се емоције различитих карактера и интензитета, а све у зависности од врсте социјалних односа. Све што је лијепо има крај, па се тако, најчешће, овако створене емоције озбиљно узбуркају у моменту прекида социјалног контакта. Прекид услиједи из ових, или оних разлога, није битно. У човјеку се ствара врста страха од празнине која слиједи. А шта сада? Како ће изгледати сутрашњи дан без...? То се зове страх од растанка, а оно послије, туга због истог. Дакле ништа ново у људском постојању.
Е, сада има оних којима растанци падају теже, а има и оних других који га схватају као неминовност судбине. Детерминисаност људског постојања, што би рекли философи, детерминисти.
Ја лично, морам признати, растанке доживљавам интензивно. Тешко се опорављам и често у мислима враћам. Знам да је боље рећи: идемо даље... и половина проблема недостајања нестаје. Али не вриједи. Тако је како је. Осуђен сам да отпатим сваки растанак и за оне који се и не осврну, на насталу животну промјену.
Ево баш јуче, на дан дочека православне Нове године и дан рођења мог покојног оца Александра (првоназваног Новак, што је и био ред, а потом након убиства краља Александра те 1934, промијењеног имена на памјат ујединитељу), видјех силне медијске извјештаје о одласку једне особе на коју смо се, чини се колективно "навикли". И пресјече ме подно стомака....! Сунце ти жарко, шта сада!? Како ћемо без њега када смо толико дуго и интензивно живјели са њим?
Осјетио сам се некако обезглављено. Ко ће сада доносити "судбоносне" одлуке и ко ће сада нас овако тврдоглаве, како нас је Бог дао, натјерати да их, за наше добро, спроведемо!? Бојим се напросто сутрашњег првог дана нове православне. Јер, како ће и она протећи, без Њега. Ко ће нам држати лампу у тунелу (не оном из "Лепа села лепо горе"), већ правом, животном мраку који нас чека? Ко ће нам давати паре за чоколаде, додуше као награде за разбијен прозор? Ко ће наше душмане посавјетовати, како са нама и са чиме, у име мира, што ми често, неразумни какви смо, не схватамо, да је за наше добро? Ко ће нас очински посавјетовати, да се уздржимо од онога што нам раде?
Да Њега није било (и њему сличних), да нас посавјетују, ко зна, можда бисмо се још патили у оној тамници званој Југославија (што ни име не могу да јој изговорим, него је зовем "регион"). Да Њих и Њега није било, били бисмо ускраћени за стотине хиљада "лијепих" споменика људској глупости, што сада красе читав регион и свједоче о нашем регионалном растанку. Можда бисмо се још батргали заблуђени по Газиместану и "самоуништавајуће" се враћали у прошлост. Можда бисмо због наше "глупости" сада препродавали руски гас цијелој Европи, па да нас сви мрзе. Овако је боље, мрзимо сами себе.
Ииии... могао бих да набрајам до Васкрса све Његове заслуге за судбину овог напаћеног српског заблуделог народа, али времена немам. Морам себе да припремим на још један судбоносни растанак. Да се припремим да могу брже да се вратим у живот, од рецимо, оног растанка од друга Тита. И да припремим животну паролу која ће будити наду, "и послије Кристофера, Кристофер".... или тако нешто.
Навукао сам се брате на Њих, не баш као Жекс и неки из власти и јавног живота, али, фалиће… Фалиће и када буде далеко… далеко му лијепа кућа!
Путуј екселенцијо и не окрећи се, ми ћемо Мр Хил, већ некако преживјети и овај растанак. Шта ћеш, навикао је овај народ на "муку".
