Министар правде Србије Маја Поповић изјавила је да је квалификација догађаја који су се одиграли у Сребреници као "геноцида" недопустива, нетачна и правно неприхватљива и да је намјера подносилаца приједлога резолуције стигматизација српског народа.
Поповићева је навела да приједлог резолуције потпуно искривљено представља контекст и догађаје који су услиједили послије пада Сребренице.
Она је истакла да се њиме прикривају догађаји у вези са Сребреницом од 1992. до 1995. и монструозни злочини над српским становништвом.
"Предлагање ове резолуције послије 30 година покушај је поновне дестабилизације односа у региону која може имати несагледиве посљедице. Ово посебно из разлога што је правда за српске жртве на простору бивше Југославије била недостижна", рекла је Поповићева за "Вечерње новости".
Подсјетила је и на Насера Орића, који је слободан, а под чијом командом су управо у Сребреници и околини извршени најмонструознији злочини над српским цивилним становништвом.
"Сјетимо се и ослобађајуће пресуде за Анту Готовину и остале оптужене за највећи прогон цивилног становништва послије Другог свјетског рата у операцији `Олуја`, одсуство било које оптужнице за операцију `Бљесак`, ослобађајуће пресуде за Рамуша Харадинаја за злочине над српским цивилима на Косову и Метохији", каже Поповићева.
Затварање очију за злочине који су се догодили над српским становништвом, сматра она, не доприноси одржавању тешко успостављеног мира међу народима у региону.
Поповићева је истакла да ће се предсједник Србије Александар Вучић наредне седмице поново борити у УН за одбрану интереса српског народа да би спријечио да усвајањем резолуције цијели српски народ буде обиљежен као геноцидан.
"Посебно се мора имати у виду да геноцидна намјера није постојала, нити је таква намјера икада доказана, а што су потврдили и највећи свјетски стручњаци, као што су Ефраим Зуроф и Јехуда Бауер", напоменула је Поповић.
На питање колики су изгледи да се покрене ревизија тужбе БиХ против Србије и затражи исплата ратне одштете, ако се 23. маја у УН усвоји резолуција о геноциду у Сребреници, Поповић каже да како геноцида у Сребреници није било, не постоји правни основ за ревизију постојеће пресуде Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије, нити за покретање неког новог поступка.
Када је ријеч о томе да ли Србија има механизам да омогући бољи третман хашким оптуженицима Радовану Караџићу и Ратку Младићу, Поповић каже да Србија годинама инсистира да сви њени држављани, који су осуђени пред Трибуналом за бившу Југославију, казну затвора служе у својој земљи.
Поповић је навела да српске власти континуирано указују на нељудске услове у којима се налазе Срби против којих се воде или су окончани поступци пред Трибуналом.
Сматра недопустивим дугогодишње неодлучивање и негативно одлучивање о молбама осуђеника за пуштање на условни отпуст, јер непоступање Механизма по тим молбама или одбијање молби, за њих практично представља изрицање смртне казне, имајући у виду њихове године живота и здравствено стање, које је често узроковано неадекватном љекарском његом.