Dječak je nastradao 12. maja prošle godine u centru ovog niškog sela dok je na ulici čekao majku da u pošti podigne novčanu pomoć. Mališana na biciklici pregazilo je kombi vozilo kojim je upravljao S.J. (48), takođe iz Popovca, protiv koga je podnijeta krivična prijava za teško djelo protiv bezbjednosti javnog saobraćaja.

U kući Alimovića zatekli smo samo njihovu snaju Irenu, majku šestoro djece, piše Informer.

- Ne znam kako bih preživjela da se to meni desilo, da je moje djete nastradalo. Svekru i svekrvi je mnogo teško, ovdje ih sve podsjeća na Edina, nisu mogli da se više bore sa uspomenama na njega i odlučili su da odu. Razlog više je i to što su svakodnevno viđali i tog čovjeka koji im je usmrtio dijete jer je pušten iz pritvora, muke su njihove velike. Sud će utvrditi zašto je Edin stradao, nisam bila tamo kada se nesreća desila niti je moje da sudim. Vozač je kriv ali ni Kristina nije trebalo da ostavlja dijete samo, morala je da ga drži za ruku, imao je samo četiri i po godine – priča uznemirena žena.

Dodaje da je i njoj veoma teško, posebno što jedna od njenih kćerki nevjerovatno liči na stradalog dječačića.

- Svaki pogled na nju je sjećanje na Edina. Bio je prelijepo, dobro i mirno dijete. Za taj uzrast bio je veoma pametan, umio je da se skloni od auta, ne mogu da shvatim šta se to desilo, zašto je stradao – kaže Irena.

Dječakove roditelje pronašli smo u Vlasotincu gdje su se skućili sa dvoje male djece. Edinov otac Bojan kaže da je očajan, da je sa porodicom bukvalno pobjegao iz Popovca jer se bojao onog što je mogao da učini.

- Tužna je bila naša kuća bez Edina, život nam je tamo bio neizdržljiv. Ono što mi je bilo najgore su susreti sa tim čovjekom koji mi je usmrtio detence. Priznajem da sam se jedva uzdržavao da učinim nešto zbog čega bih otišao u zatvor i ostavio ovo dvoje male djece bez oca. Nisam mogao da se izborim sa tim pritiskom pa smo odlučili da se odselimo. U Popovac se vraćamo samo zarad Edinovog groba, ne propuštamo nijedan praznik, uskoro će biti Zadušnice pa ćemo ponovo otići – priča nesrećni čovjek.

Kaže da je svjestan da mora da sačuva snagu zarad porodice jer je njegovoj supruzi još teže s obzirom na to da joj je Edin stradao pred očima.

- Ona je i dalje u šoku, na mahove je potpuno izgubljena, ja bar nisam vidio Edinovu smrt, to može da razumije samo onaj ko je izgubio dijete. Mogu samo da kažem, ne dao Bog nikome ono što moja porodica preživljava svakoga dana – kaže Bojan.

Opisujući vrijeme nakon stravične nesreće, Kristina priznaje da je bilo dana kada je pomišljala da počini samoubistvo.

- Jedva sam sačuvala zdrav razum, pomišljala sam da ću završiti u ludnici, krivila sam sebe što mi je dete poginulo. Nismo mogli više da živimo u kući u kojoj sam ga odgajala, nisam mogla da gledam njegovu biciklicu, mali džip koji smo mu kupili, sve smo činili za tu decu kako bi bila srećna. Volela sam da ga gledam kako vozi biciklicu, uvek je bio veseo, donosio je radost celoj porodici – opisuje nesrećna majka život pre nesreće.

Kaže da joj je prizor stradanja deteta neprestano pred očima te da je muči to što nije mogla da ga spasi.

- Prilazila sam mu, kada mi je ispala lična karta. Sagnula sam se da je uzmem, sledeće što sam videla je da kombi skreće ka mom detetu i ono nestaje pod točkovima. Ništa nisam mogla da uradim, umro mi je pred očima – priseća se Kristina preživljevnog užasa.

Ističe da ih tuga prati i u novom domu te da ih u životu drži jedino želja da za Edina dobiju pravdu.

- Jedemo, pijemo, spavamo a Edin je u grobu. Palim sveće detetu, umesto da se igram sa njim. Toliko vreme je prošlo a ništa se ne dešava, taj čovek je na slobodi, naša advokatica nam kaže da postupak još nije krenuo, navodno se čekaju još neka veštačenja. Želimo da bude kažnjen, to nam neće vratiti Edina ali će nam pružiti kakvu, takvu utehu – zaključuje Kristina.

U Osnovnom javnom tužilaštvu rečeno je da je predmet u fazi dokaznih radnji koji prethode javnotužilačkoj odluci da li će protiv osumnjičenog biti podignut optužni akt ili će istraga biti obustavljena.