Прву службу сам вршио на Божић 1982. године на Христово рођење, а ево посљедњу на свој рођендан 30. октобра. Било је и суза и смијеха, али кад су рекли да су ми купили џип тада је настала је интересантна прича. Један од мојих који долази често у цркву кроз смијех је рекао: "Ма чекајте, прота је дошао пјешке у Оглађеновац, пјешке и иде", била је шала, прича свештеник Гроздан Гајић како је изгледао дан када је отишао у пензију и када су га мјештани овог села испратили посебним поклоном - купили су му џип.
Његови најближи испратили су га у пензију и то на необичан начин, а прота ће то сигурно памтити до краја живота. За Телеграф.рс са радошћу прича колико му је изненађење значило, као и сам радни вијек проведен у овом селу.
"То је направљено у кругу људи који су били око мене са неким проширењем и оних који су најчешће долазили у храм. У цркву код нас, у Оглађеновцу која је далеко од Ваљева 20 км, долазе људи из Ваљева и из других мјеста. У нашој цркви пјева за пјевницом око десетак људи. Онда се сједне у црквену салу, ту се попије кафа, чај, домаћа ракија, није то нешто богато, али ето направимо закуску. Тада попричамо, поразговарамо како даље и шта нам предстоји“, прича свештени о томе како изгледа све око организовања литургије и разних манифестација и догађаја које одржавају у селу и околини.
За свештеника Гроздана Гајића (65) сељани имају само ријечи хвале. Колико га воле и поштују говори и чињеница да су све тајне дијелили са њим и да је, како и сам каже, био као члан сваке породице у овом селу.
"Неке ствари су ми говорили, за неке породичне проблеме које су имали, мени су се повјеравали и тражили од мене савјет како да се то ријеши. Такве ствари иначе не излазе из круга породице. Тако сам се трудио са њима да рјешавам бриге и углавном је све то успијевало. А парохија је једна велика породица“, прича прота.
Како каже, "испраћај" је и за њега био веома емотиван, те истиче да би му можда лакше пао да је до сада у свом радном вијеку мијењао парохију на 10 - 15 година, међутим, он се баш у Оглађеновцу задржао читаве 43 године. Зато су мјештани одлучили да га обрадују несвакидашњим поклоном. Од сада ће омиљени прота парохијане посјећивати у моћном, истина половном, теренцу "сузуки".
Његове мисли биле су увијек усмјерене на мјештане, живјели су сви као један, а он, успијевао је да споји нешто за шта би се рекло да је "одавно неспојиво".
"Дошао ми човјек и каже: 'Прото, хоћу да се разведем и у цркви'. Ја се мислим, како да их задржим да буду још мало у цркви. И тако сам пребацивао и говорио да им треба један папир, па други, па ова пресуда о разводу у браку, те треба ово, треба оно и тако је вријеме пролазило. Послије су се измирили. Заједно су дошли код мене и опет почели да живе заједно“, присјећа се свештеник.
Како каже, свака служба је тешка ако се схвати озбиљно и ако се послу приђе озбиљно а свака је лака ако се ради офрље. Свештеник Гроздан своју службу је сматрао од почетка веома озбиљно, а то су мјештани и препознали, те су му од почетка вјеровали и имали отворен однос, а њему је, како каже, то јако важно.
"Првих година је то било тешко, а временом се то ухода, научи се. То је, како бих назвао, друштвени живот. И црквени живот је друштвени живот. Човјек се мора трудити да буде друштвен и несебичан. Не може себичан човјек бити друштвен и не могу такви људи да нешто предводе“, објашњава он.
За Оглађеновац урадио много
Ово село чувено је по Туцијади, такмичењу у најтврђен јајету на Васкрс, а управо је отац Гроздан један од твораца ове манифестације у поменутом селу. Захваљујући његовом залагању и истрајности, обновљен је храм посвећен Светом великомученику Георгију, те - по пројекту знаменитог архитекте Божидара Петровића - изграђен Црквени дом. Ззбог свега поменутог, епископ ваљевски Исихије одликовао је свештеника Гроздана Гајића Орденом Светог владике Николаја.
"Може се рећи да сам оснивач и удружења 'Мали корак', те Удружења за умјетност и традицију. У овом селу подигнут је јединствен крст, такав не постоји у читавој Српској православној цркви, а посвећен је распетом сељаку који чека васкрсење. Крст је подигнут од осовина шинских кола, а на себи има посебан натпис. Такође, уредили смо нека излетишта“, прича прота.
Како би изразили захвалност и како би се "одужили" за труд, пожртованост и одговорност према заједници, мјештани су одлучили да му поклоне џип, а како свештеник каже, томе се није надао. Упркос свему, мјештани истичу да је џип мало за све оно што је њихов прота учинио за њих.
