Професор др Бранимир Несторовић, је педијатар, пнеумолог, алерголог и однедавно политичар. Носилац је листе "Др Бранимир Несторовић - Ми, глас из народа".
Одрастао у Обреновцу, Несторовић је увијек радо говорио како је био изузетно немирно дијете, док су на њега највише утицале његове мајка и бака, снажне и слободоумне жене због којих је, како у шали каже, "постао едиповац".
Поријекло те снажне енергије којом др Несторовић креира живот постаје јасно када чујете причу о његовој баки која је из Лике у Обреновац дошла са завежљајем на леђима да би пред Други свјетски рат, уз невјероватну вољу и упорност, створила праву малу пословну империју.
Иста та упорност и ријешеност па и спремност на жртву водиле су је кроз рат када је требало очувати породицу и спасавати животе.
Отац др Несторовића био је трговац и партијски секретар, коме Партија никада није опростила женидбу са лијепом кћерком фабриканта.
Дисциплина гради карактер
Иако су га одувијек више занимале друштвене науке, посебно психологија, уписао је природно-математички смјер у Обреновачкој гимназији, гдје је и поред огромне страсти према музици и спорту био најбољи ђак. Војнички систем који је гимназија наметнула својим ђацима испоставио се као плодоносан јер су из тог периода изашле многе успјешне генерације.
"Многе ствари које ти у младости сметају, дисциплина која се намеће или одлуке за које мислиш да те ограничавају на крају се испоставе као добре јер формирају чвршћи карактер," испричао је др Несторовић за "Сенсу" прије пар година.
У гимназији се бавио спортом и увијек је замишљао да ће му животни позив бити музика или психологија, али кормило у одлучивању о даљем школовању преузео је његов старији брат: у Бранимировом одсуству предао је документа за упис на Медицински факултет и тако је он, хтио-нехтио, кренуо путем који је изгледа морао да се деси.
Како напомиње, медицина му је одузела музику и спорт, то су жртве које је морао да поднесе током школовања.
Окружен снажним, брзим и енергичним људима, ни он није могао да сазријева другачије.
"Доста сам свјестан својих мана, знам да сам тежак и покушавам да људима око себе олакшам. Због своје енергије и природе имао сам проблема јер сам стално улазио у сукобе, али било ми је и још увијек ми је немогуће да не укажем на глупост и бесмисленост јер те мане нису безазлене", испричао је.
И у избору специјализације код др Несторовића брат је имао кључну улогу, те педијатрија постаје главни избор.
"Када сам дошао на педијатрију, првих седам дана стално ме бољела глава јер овдје без престанка неко плаче, увијек је неко комешање и бука. Мислио сам да то нећу моћи да издржим. Међутим, сада не могу да радим са одраслима. Дјеца не фолирају, не покушавају да остваре корист и имају развијену емпатију. Са њима је дивно радити, она су отворена и код њих може да се примијени емпатијски приступ. Затим, дјеца веома озбиљно схватају своје лијечење: знају дијагнозу и коју терапију узимају. Често их потцјењујемо, а заиста не би требало то да чинимо", рекао је Несторовић.
Када је мишљење других људи престало да му буде важно?
"Прије неких 15 година имао сам здравствени проблем и то искуство ме потпуно ресетовало. До тог момента био сам безбрижно уклопљен у систем који је сјајна опсена јер нас растерећује обавезе да мислимо о себи. Мој посао ми је окупирао цијели дан, стицао сам углед и статус, прихватао понуде које су ми омогућавале напредовање. Пуштао сам да ме људи и околности воде. А онда те живот баци на почетак", испричао је тада Несторовић и додао:
"Разболио сам се и примијетио да су након седам дана људи престали да ме зову, јер су раније сви углавном нешто очекивали од мене. Мали је број оних који ће вас позвати да питају како сте и да ли вам нешто треба. Приоритети се у тим ситуацијама потпуно промијене. Престајеш да се везујеш за спољне ознаке успјеха и статуса. Свака устаљеност у животном колосијеку удобна је јер не захтијева храброст. Људима се чини да су безбједни у својој рутини и не воле промјене. Цијели живот је заправо борба против смрти: прво се боримо не мислећи на њу, касније покушавамо да је преваримо".
"Од тог ресета увео сам два правила: не проводим вријеме са људима који ми не пријају, тзв. енергетским вампирима, и не јурим ништа. Откада сам престао да јурим, све је једноставно дошло. Дјелује као да немам никакве страхове, али није сасвим тако само имам осјећај да није мој тренутак. Чини ми се као да имам некога ко ме штити док слушам своју интуицију.Такође, рано сам научио да нисам свемоћан господар медицинског универзума, да ја не кројим туђе судбине. Нико нема права да икога отпише и ускрати му наду", додао је тада.
Шта су за њега биле велике животне лекције?
"Нажалост, велике животне лекције увијек су трагедије, ситуације у којима нешто губиш. Прво је то била смрт оца, хранитеља породице. Губитак оца и финансијске сигурности донио је, рецимо, прву лекцију младом човјеку, а то је да се број оних који вас воле знатно редукује са погоршањем финансијске ситуације. Страшна је поука да у овом свијету људи без новца имају мало пријатеља. Друга велика лекција је смрт мајке. То је на неки начин означило коначан раскид са дјетињством - остао сам без некога ко ме увијек воли безусловно и предано", каже и наставља:
"Губитак мајке за многе је изузетно тежак, јер једино мајка за сваки наш поступак може да нађе оправдање. Трећа ситуација је рођење моје кћерке, која је на овај свијет дошла са срчаном маном за коју нико у том моменту није знао колико је озбиљна. Родила се у вријеме најжешћих санкција и прилике су биле поприлично безнадежне: желиш да излијечиш дијете, али не знаш како и од чега. То је био изузетно стресан период, али се, на срећу, све завршило добро".
Додатан притисак је настао када је установљено да син има један облик аутизма.
"Било је потребно много упорности, рада и снаге да се и том изазову пронађе срећан исход. Све те ситуације захтијевају нов образац понашања, редефинисање приоритета. Оног тренутка када се нешто деси, човјек мора да се прилагоди, адаптација је неизбјежна. Радећи дуго са пацијентима уочио сам неколико образаца понашања у сличним ситуацијама. Многи побјегну, нарочито мушкарци који женама препусте бригу о болесном дјетету уз константно набацивање кривице. Друга група су они који се патолошки везују за дјецу и запостављају све остало. Постају потпуно слијепи за спољни свијет. Трећа је, чини ми се, и најмања а то су људи који рационално прихвате ситуацију. Прилагоде се и настоје да извуку најбоље из онога што се дешава. У сваком случају, реакција мора да постоји, али свака ситуација има и добру, и лошу страну", рекао је др Несторовић.
"Док сам био млађи, успјех је био оно што се види: напредовање, новац, кола... Међутим, када човјек све то добије, схвати да ту не лежи задовољство. Највише сам склон да прихватим дефиницију Владете Јеротића да је православље процес усавршавања себе. Сви ми имамо исти циљ: да постанемо најбољи што можемо. Успјех је да будеш помирен са собом, да радиш оно што волиш и уживаш у томе и да имаш групу људи који те разумију и са којима можеш да причаш о ономе што волиш", закључио је доктор Несторовић тада.
