Generalni sekretar Jugoslovenske levice, direktor „Beopetrola”, ali i jedan od najbližih prijatelja Mirjane Marković, Zoran Todorović Kundak ubijen je prije 23 godine, 24. oktobra 1997.

Bilo je oko osam sati ujutro kad ga je vozač dovezao crnim „mercedesom” do zgrade „Beopetrola” na Novom Beogradu. Čim je izašao iz automobila, na stepeništu je sreo svog poznanika Sinišu Milenkovića, srdačno su se rukovali i Todorović je zastao da porazgovaraju.

Kad je Milošević plakao

- U tom trenutku Kundaku i Stankoviću u susret prilazi mladić starosti 20 do 25 godina, srednjeg rasta, oko 170 centimetara, mršav, na glavi ima pletenu kapu s prorezom za oči i usta, klasičnu fantomku. Na sebi je imao plavu jaknu i kačket na glavi. Dok je prilazio dvojici muškaraca, ispod jakne je izvadio automat s prigušivačem. Prišao je blizu i ispalio dva rafala u žrtvu, a onda brzim korakom otišao do obližnjih zgrada, gdje mu se izgubio svaki trag - prenijeli su mediji izjavu očevica hladnokrvne likvidacije Zorana Todorovića Kundaka.

Biznismen, koji je u to vrijeme imao 38 godina, ostao je da leži u lokvi krvi. Njegov poznanik bio je teško ranjen i ostao je invalid.

Poslije ubistva Todorovića u tadašnjim političkim krugovima nastala je pometnja, posebno oko toga kako saopštiti Miri Marković vijest o smrti najbližeg saradnika. Tužnu vijest primila je u Indiji, u kojoj je bila zbog promocije svoje knjige „Noć i dan”. Upoznati s tadašnjim prilikama kažu da je vijest dočekala šokirana. Iz Ambasade SRJ u Nju Delhiju poslala je oproštajnu poruku, koja je pročitana na Todorovićevoj sahrani. Toga dana na Novom bežanijskom groblju bio je prisutan tadašnji državni vrh sa Slobodanom Miloševićem na čelu.

Prepričavalo se da su prisutni primijetili da je toga dana, dok je čitano Mirino pismo iz Indije, zaplakao.

Motiv nepoznat

Iako je Beograd satima poslije zločina bio u potpunoj blokadi, ubica, ali ni nalogodavac zločina do dana današnjeg nisu otkriveni. Od prvog dana o motivima ubistva važne političke, ali i poslovne figure toga vremena spekulisalo se dosta. Među spekulacijama koje su se pojavljivale tokom prethodnih decenija novinske stupce punila su i nagađanja da je motiv bila Miloševićeva ljubomora, jer mu se nije dopadala bliskost Kundaka s njegovom suprugom Mirom. Međutim, istražitelji su ovakva nagađanja odbacili. Traganje za motivima, ali i onima koji su učestvovali u atentatu usmjerili su ka njegovom političkom angažovanju, koje je navodno bilo usko povezano s njegovim poslovnim uticajem koji je pred ubistvo izgradio, naročito u biznisu trgovine naftnim derivatima, zbog čega je navodno stekao i veliki broj neprijatelja. Kao mogući pravac istrage pominjala se i privatizacija „Beopetrola”.

Pismo Mire Marković Posljednje obraćanje drugu  

Mirjana Marković nije prisustvovala sahrani Zorana Todorovića, ali je njeno pismo pročitano na njegovom posljednjem ispraćaju.

- Dragi Zorane, nikada nisam bila dalje od tebe i nikad ti nisam bila bliže. S juga Indije, iz Madrasa, nisam u stanju da dođem danas u Beograd i da se s tobom pozdravim poslednji put - ja, koja sam punih 15 godina tvoja najbolja drugarica. Ali ti šaljem poruke preko svih ovih planina i mora - ja se s tobom nikada neću rastati. Moje prve misli su bile - nikad više naši razgovori, slaganje, briga, gnev, nada, sve u jednom satu - i tako svih ovih godina.

Nedostajaćeš mi dok budem živa. Htela bih da znaš, dok odlaziš, da od mene ne odlaziš. Molim te, brini za sve nas koje si ostavio, a ja ću brinuti za tebe. I ne ljuti se na mene što sam ti ponekad nešto zamerala. Uvek si bio moj drug. Sada sam ti ionako sve oprostila. Pomagao si celom svetu - i kome je trebalo i kome nije trebalo. U tome smo bili najsličniji. Biću uz Danijelu u svemu, a tvoju decu ću voleti kao što sam volela tebe - pisalo je u pismu, uz poslednje „zdravo, Mira”.