Сјевернокорејска влада је протеклих недјеља повукла неколико потеза којима је физички и симболично прекинула и оно мало веза које је имала са јужним сусједом. Она је тиме окончала вишедеценијску политику која је, бар формално, као циљ истицала уједињење корејског народа са обје стране 38. паралеле.
Све је, чини се, почело говором лидера Ким Џонг Уна у скупштини средином јануара, када је изјавио да његова земља треба да одустане од свих концепата који подразумијевају зближавање и детант с Јужном Корејом, попут "поновног уједињења" или "помирења", и затражио од посланика да одобре промјене у уставу којима би Јужна Кореја била означена као примарни противник и главни непријатељ, пише РТС.
Ким је посланицима сугерисао, и уопште својим сународницима, да престану да Јужнокорејце називају "земљацима" и чак рекао да би Скупштина у Пјонгјангу могла да размотри увођење у устав одредбе којом се у случају избијања рата на Корејском полуострву као циљ државе дефинише заузимање читаве територије јужног сусједа.
Раскид веза и уклањање симбола зближавања
Након тог говора укинути су Комитет за мирољубиво уједињење земље и друга политичка тијела задужена за међукорејску сарадњу и пресјечена пруга која је водила до границе са Јужном Корејом.
Народна скупштина Демократске Народне Републике Кореје почетком фебруара је изгласала и укидање свих законских аката који су подржавали економске везе са јужним сусједом.
Међу њима је, истичу медији у источној Азији, и онај који се односио на туристички пројекат у оквиру којег је око два милиона јужнокорејских туриста посјетило сјевернокорејску планину Кумганг крајем деведесетих и почетком двијехиљадитих година.
Мада у реалности обустављен још давне 2008. године, након инцидента у којем су сјевернокорејске снаге безбједности усмртиле старију јужнокорејску грађанку која је вјероватно случајно залутала у простор под контролом војске, тај пројекат, који је почетком овог вијека представљао симбол сарадње и узлазних односа између двије земље, до почетка овог мјесеца и даље је постојао на папиру.
Јужнокорејски медији говоре и о томе да сателитски снимци показују да је протеклих дана у сјевернокорејској пријестоници Пјонгјанг уклоњен још један важан симбол зближавања двију земаља корејског народа с почетка овог вијека - споменик по имену "Лук уједињења" који је, приказујући двије жене у националној ношњи које заједно држе карту Корејског полуострва, изражавао стремљење ка његовој поновној политичкој интеграцији.
У свом прошломјесечном говору у парламенту посвећеном потпуном концептуалном, политичком и психолошком разлазу с Југом, шеф Радничке партије и државе Ким Џонг Ун дотакао се тог споменика, постављеног на јужном улазу у град 2001. године, као једног од анахронизама који боду очи.
Привремено отопљавање односа
Све наведено не оставља сумње да је Сјеверна Кореја напустила вишедеценијску формалну политику зближавања усмјереног ка уједињењу у будућности, која је формулисана заједничким коминикеом још 1972. године, и то на иницијативу тадашњег сјевернокорејског предсједника Ким Ил Сунга.
Сматра се да је био одлучио да побољша односе са јужним сусједом због забринутости да би усљед (тадашњег) политичког зближавања Вашингтона и Пекинга могао да изгуби војну и економску подршку Кине.
Први прави, конкретни кораци у правцу политичког и економског зближавања двије Кореје, међутим, предузети су тек почетком овог вијека, након што су се у јуну 2000. године први пут лично састали лидери тих идеолошки и војно супротстављених држава, Ким Џонг Ил и Ким Де Џунг.
У економском смислу, конкретни плод тог сусрета била је индустријска зона Кесонг, десетак километара унутар Сјеверне Кореје, у којој је до 2016. радило више од 100 јужнокорејских предузећа, која су запошљавала више од педесет хиљада сјевернокорејских радника.
То привремено отопљавање односа омогућило је и појединим породицама са обје стране границе да се сретну послије неколико деценија раздвојености.
Окретање леђа Кима политици дједа и оца
И мада је истина да је дискурс о поновном уједињењу и измирењу у прошлости најчешће био мртво слово на папиру и да су поменути заједнички економски подухвати углавном били пројекти које су "гурале" јужнокорејске владе које је формирала тамошња Демократска партија, те да суштински нису имали подршку конзервативаца, аналитичаре у региону брине чињеница да је Ким Џонг Ун сада и званично окренуо леђа политици свог дједа и оца.
Ових дана у источној Азији се стога пуно пише о разлозима за то, поготово у свјетлу изјаве предсједника Републике Кореје Јун Сок Јола, који је критикујући предстојеће формално проглашење своје државе за непријатеља као антинационално, рекао и да није сасвим јасно шта се налази иза те промјене политичког курса Сјеверне Кореје.
У покушају да нађу одговор на то питање, аналитичари у Источној Азији најприје наводе чињеницу да је Сјеверна Кореја, кроз неколико састанака на највишем нивоу са руским лидерима прошле године, успјела да од Москве обезбиједи економску помоћ и трансфер важних војних технологија.
Оне су јој, сматра се, омогућиле да успјешно лансира свој први војни сателит и побољша дизајн подморница, тако да на њих може да смјести више пројектила способних да носе нуклеарне бојеве главе.
Када је ријеч о економији, вјерује се да је Москва обећала сјевернокорејским партнерима стабилно снабдијевање нафтом и храном, те да је почела да одмрзава неколико десетина милиона америчких долара сјевернокорејског новца који је био на чувању у Русији а који је био замрзнут у складу са санкцијама Уједињених нација уведеним против комунистичке земље због њеног нуклеарног и ракетног програма.
Сателити, бомбе, ракете и подморнице
Војни сателити су од суштинског значаја за безбједност комунистичке државе јер, мада посједује нуклеарне бомбе и ракете средњег и дугог домета које може да лансира на територију највећег геополитичког противника САД, до сада није могла да прецизно и успјешно прати кретање америчких ударних група оформљених око носача авиона или да прикупи информације о упориштима са нуклеарним силосима и другим важним војним метама у САД.
То практично значи да није могла да ефикасно употријеби оружје које посједује у случају да буде нападнута.
Такође, подморнице су врло битне, не само зато што могу да се приближе обали непријатеља и вежу за себе дио његових извиђачких и поморских снага, већ и стога што нуде опцију узвратног удара, чак и ако противник успије да интензивним ракетирањем и бомбардовањем први неутралише копнене нуклеарне снаге комунистичке државе, управо би подморнице, ако остану успјешно прикривене, биле те које би га казниле разорним нуклеарним одговором.
Руска помоћ и пажња свијета
Аргумент је, дакле, тај да је влада у Пјонгјангу захваљујући руској помоћи стекла економску сигурност и поуздање у сопствену снагу да се војно одупре евентуалној заједничкој агресији Јужне Кореје и САД, и да је то разлог зашто се она сада осјећа довољно самоувјереном да раскине и оно мало преосталих веза које је имала са Сеулом.
И мада то мишљење има смисла, оно заправо објашњава зашто Пјонгјанг може сада себи да приушти да објави да се одриче уједињења, али можда не открива у потпуности и зашто је он ту могућност заиста искористио.
Док поједини јужнокорејски и јапански аналитичари заговарају тезу да је сјевернокорејски режим жељан међународне пажње и да му не одговара то што је фокус свјетске јавности усмјерен на украјинско и палестинско питање, други, нарочито амерички, у скорашњим оштрим ријечима и дјелима Ким Џонг Уна виде настојање да се, у сусрет предсједничким изборима у САД, створи извијестан маневарски простор за преговоре са сљедећом администрацијом у Вашингтону.
Она би могла бити републиканска ако вјероватни кандидат те странке, бивши предсједник Доналд Трамп не буде избачен из трке присилним (законским) средствима.
Управо би био тај који је иницирао састанке и разговоре са Ким Џонг Уном, чије су резултате, сматрају многи коментатори у САД, иронично касније поткопали неоконзервативци из његове сопствене владе.
Када су у питању међународни односи, крајњи циљ режима у Пјонгјангу је да Сјеверна Кореја буде призната као нуклеарна сила, те да чињеница да развија нуклеарно и ракетно наоружање више не буде узимана као изговор за економске санкције.
Дакле, признање права на сопствену независну политику у области одбране и уклањање препрека за економски развој оно су чему стреми руководство у Пјонгјангу.
У том смислу, постизање некаквог војнополитичког споразума са САД, једне врсте гаранција о међусобном ненападању, јесте есенцијално, па мишљење да Ким држи једно око на политичким догађајима у САД док заоштрава реторику према Југу није без основа.
Присуство америчког нуклеарног оружја
Међутим, до промјене курса у формалној политици Пјонгјанга дошло је на самом почетку ове године, читавих 12 мјесеци прије устоличења новог предсједника у Бијелој кући.
Зато је можда разложније претпоставити да је, прије свега, подстакнута потезима владе у Сеулу, нарочито све учесталијим заједничким војним маневрима јужнокорејске, америчке и јапанске војске у јужнокорејском ваздушном простору у којима учествују тешки амерички бомбардери "Б-1Б" и "Б-52", који увјежбавају офанзивни удар на Сјеверну Кореју.
У Сеулу су на власти конзервативци, који су познати по свом изразито антикомунистичком ставу, чврстој, бескомпромисној политици према сјеверном сусједу и лојалности Вашингтону.
Влада јужнокорејског предсједника Јун Сук Јола вратила је и продубила обавјештајну и војну сарадњу са Јапаном и прошле године договорила са Вашингтоном да амерички бомбардери и подморнице, наоружани пројектилима са нуклеарним главама улазе у јужнокорејске територијалне воде и ваздушни простор.
Чак је изборила право да јужнокорејско политичко и војно руководство притом имају утицај на то када и гдје ће америчко нуклеарно оружје бити уношено.
Влада у Сеулу је све то учинила ради одвраћања јер не посједује сопствено нуклеарно оружје, али је тиме, могуће, у очима врха у Пјонгјангу на неки начин пореметила релативну војну равнотежу на полуострву.
Слабости и предности
Наиме, јужнокорејске, америчке и јапанске снаге посједују огромну предност у односу на Сјеверну Кореју када је у питању конвенционално наоружање, нарочито ваздухопловство и морнарица, те имају способност врло снажног координисаног удара.
Пјонгјанг је томе парирао развојем нуклеарног оружја и ракета које могу да досегну америчке базе у Јапану и другде у западном Пацифику, па и територије самих Сједињених Држава - та нуклеарна моћ требало је да надомјести инфериорност Сјеверне Кореје у конвенционалном наоружању и економској снази и да одржи статус кво.
С друге стране, Јужна Кореја се, наравно, и раније ослањала на амерички нуклеарни кишобран, али је то, у периоду од окончања Хладног рата до прошле године (бар формално) подразумијевало да би САД вршиле нуклеарни удар на евентуалног јужнокорејског противника са подморница у међународним водама или својих база у Пацифику, али не и са саме територије Јужне Кореје, и то без икаквог уплива корејског руководства у ланац одлучивања у вези с тим ударом.
То је Сјеверу давало нешто више времена за одбрамбену реакцију и пружало му увјерење да изградњом интерконтиненталних ракета које могу да досегну територију САД може да одврати Вашингтон од нуклеарне помоћи Сеулу и тако унесе раздор у војни савез те двије пријестонице.
Међутим, сада када су америчке нуклеарне бомбе опет на територији и у ваздушном простору Републике Кореје, а у њиховом распоређивању утицај имају и јужнокорејски генерали, пријетња по Сјевер је већа него раније.
Могуће је зато да су неки од разлога зашто Пјонгјанг сада наглашава потпуни раскид са Југом и одбацује уједињење и у теорији, то што жели да снажно изрази незадовољство тврдим спољнополитичким курсом јужнокорејских конзервативаца и изврши притисак на власти у Сеулу да одустану од даљег јачања војних веза са Вашингтоном, посебно вјежби уз сјевернокорејску границу у којима учествују амерички бомбардери способни да носе нуклеарне бомбе.
