Израел наставља да напредује на терену у Појасу Газе. Премијер Бењамин Нетанијаху је више пута рекао, да ће Тел Авив задржати контролу над појасом док се не демилитаризује и дерадикализује. Чини се да Нетанијаху такође пркоси сигналу Бајденове администрације да, ако Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) побиједе Хамас, Израел треба да дозволи палестинским властима да преузму узде појаса.
Међутим, неки стручњаци вјерују, да заправо није демилитаризација Појаса Газе оно што стоји иза жеље Тел Авива да надгледа регион, већ неискоришћено гасно поље по имену „Газа Марине“.
Шта је „Газа Марине“?
„Газа Марине“ је поље природног гаса које се налази 36 километара (22 миље) од обале Појаса Газе на дубини од 610 метара. Процјењује се да садржи 32 милијарде кубних метара природног гаса, и допуњено је мањим пољем које садржи отприлике три милијарде кубних метара гаса, у близини палестинских и израелских територијалних вода.
Поље је открио „Бритиш Гас“ 1999. године, након што је енергетски конзорцијуму Палестинске власти дао 25-годишњу лиценцу за поморску територију Газе.
Ова лиценца је компанији дала не само истраживачка права, већ је дала и право да развија сва откривена поља и инсталира неопходну инфраструктуру. Док је „Бритиш Гас“ преузео 90% удјела у лиценци, осталих 10% је купио „Consolidated Contractors Compani“ (CCC)“, грађевински гигант са Блиског истока.
Међутим, пројекат је од самог почетка био заробљен у контроверзама. Према америчком социологу и писцу Мајклу Херману Шварцу, Тел Авив је у то вријеме инсистирао на томе, да Израел треба да контролише профит Палестине од гаса, како се не би користио „за терор“. Овим је споразум из Осла званично осуђен на пропаст.
У међувремену, у септембру 2000. године, познати палестински лидер Јасер Арафат похвалио је „Газа Марине“ као „божји дар“ Палестинцима, тврдивши да ће то „обезбиједити солидну основу за економију, за успостављање независне државе са светим Јерусалимом као престоницом.
Арафатова изјава је усљедила у вријеме почетка Друге интифаде, која је избила послије неуспјелог самита у Kемп Дејвиду између америчког предсједника Била Kлинтона, израелског премијера Ехуда Барака и предсједавајућег палестинских власти.
Израелско-палестинска непријатељства трајала су отприлике пет година, а заустављена су самитом у Шарм ел Шеику 2005. године, на којем су нови лидер Палестине Махмуд Абас и израелски премијер Ариел Шарон предузели одлучне кораке за деескалацију.
У наредним годинама, Појас Газе је доживио повлачење израелских војних снага 2005. године, успон Хамасовог политичког крила и протјеривање Фатаха из Палестине 2007. Kао одговор на Хамасово преузимање, Египат и Израел су извршили блокаду траке која је опустошила њену привреду.
У децембру 2008, нови сукоб је потресао појас, познат као „Операција ливено олово“ или „масакр у Гази“, између Израелских одбрамбених снага (ИДФ) и „Хамаса“. Непријатељства су завршена 18. јануара 2009. Међутим, сукоби Израела и Хамаса су се од тада наставили. Све у свему, од 2005. „Хамас“ и Израел су водили пет ратова, од којих је посљедњи почео у октобру.
Током свих тих година, „Газа Марине“ је остала неискоришћена и неразвијена, а Тел Авив је спријечио истраживање под изговором да ће богатство природног гаса искористити „Хамас“ и друге палестинске побуњеничке групе у својој борби против Израела.
Западни корпус је изгубио стрпљење
Заустављени преговори са израелском владом, преузимање Појаса Газе од стране „Хамаса“ и рат у Гази 2008., довели су до тога да „Бритиш Гас“ затвори своју канцеларију у Тел Авиву. „Бритисх Гас“ је наставио да држи свој удио у истраживању поља, али није исказао велико интересовање за то.
Неколико година касније, 2015., палестинска влада је наставила разговоре са „Бритиш Гас-ом“ да укине ексклузивна права која је дала компанији. Након преговора, палестинска страна, коју је представио Палестински инвестициони фонд (ПИФ), добила је 17,5% удјела у правима на гасно поље, а „Consolidated Contractors Compani“ (CCC)“ 27,5%.
Шел је 8. априла 2016. купио „Бритиш Гас“, чиме је на крају добио 55% удјела у овој области. Чини се да Шел није сматрао пројекат обећавајућим па се одрекао свог удјела 2018. године, те га је пренио на палестинске званичнике, и тако их приморао да пронађу новог међународног извођача.
Да би наставио са пројектом, ПИФ је преузео 27,5% удјела, ССС је задржао исти удио, а 45% је остављено оперативној компанији да започне дуго очекивано истраживање и експлоатацију. У фебруару 2021. године, ПИФ и ССС потписали су споразум са египатском компанијом за природни гас (ЕГАС) о развоју „Газа Марине“ на обалама појаса Газе.
Пројекат је имао за циљ да допринесе „јачању палестинске националне независности“, наводи се у меморандуму о разумијевању (МОУ) из фебруара 2021. који су потписале стране.
Kрајем новембра 2022. Вашингтон пост је навео да би Палестинске власти, Египат, Израел и „Хамас“ могли да започну пројекат истраживања гаса вриједан 1,4 милијарде долара у мору Газе, додајући да би требало да буде завршен до фебруара 2023., док би производња гаса могла да почне већ у марту 2024-те.
У мају 2023, друга публикација, Арапске вијести, извјестила је да влада Бењамина Нетанијахуа води тајне преговоре о гасу са палестинским властима под покровитељством САД. Израел је у јуну званично дао прелиминарно одобрење за развој гасног поља у Појасу Газе, истичући међутим, да ће за то бити потребна безбједносна координација са Палестинским властима и сусједним Египтом.
Велики улози
Мало је вјероватно да би рат Израела и „Хамаса“ у Појасу Газе који је у току могао бити изазван интересима за гас, рекао је др Мамдух Г. Саламех, међународни нафтни економиста и глобални стручњак за енергетику.
- Недавни сукоб „Хамаса“ и Израела води поријекло из британске Балфурове декларације о успостављању матичног дома за Јевреје у Палестини, и расељавању њихових првобитних становника из њихових домова. Kолико ја знам, британска компанија „Бритиш Гас“, у офшор Појасу Газе, открила је резерве гаса процјењене на 35 милијарди кубних метара - рекао је Саламех.
Заиста, тренутно Израел има 11 значајних гасних поља, укључујући Тамар, од којих највеће, Левијатан, има око 623 милијарде кубних метара гаса. С обзиром на то, „Газа Марине“, који лежи у близини појаса Газе, не чини велику разлику за енергетске интересе Тел Авива.
У међувремену, већ откривена поља поред обала појаса – иако нису тако огромна као она на коју тврди Израел – и даље су довољно велика да издрже привреду Газе и палестинских територија, каже експерт.
- Ако би палестинским властима било дозвољено да истражују нафту и гас на мору, врло је вјероватно да ће открити значајне резерве гаса и нафте на мору попут Египта, Израела и Kипра. Вриједност ових резерви када се једном докаже, могла би да одржи независну палестинску економију годинама - подвукао је Саламех.
У ствари, улози су много већи, каже Саламех.
Он је тврдио да би „палестинске окупиране територије могле имати удио у будућности у источномедитеранским резервама гаса процјењеним на 3,45 трилиона кубних метара и 1,7 милијарди барела нафте“.
Kонстантин Симонов, генерални директор Фонда за руску националну енергетску безбједност, дијели Саламехов став, да садашњи сукоб није изазван израелско-палестинским енергетским спором.
- Популарна теорија завјере је, да је све ово почело зато што тамо постоје колосалне резерве угљоводоника. Прво, блискоисточни регион природно покреће концепт, да све догађаје тамо треба посматрати кроз призму угљоводоника. Међутим, мислим да овдје, ипак, угљоводоници нису од примарног и фундаменталног значај - рекао је Симонов.
Према Симонову, „Бритиш Гас“ није наставио са истраживањем мора у Гази, углавном зато, што профит од проблематичних лежишта није био довољно значајан.
- Иако је „Бритиш Гас“ нешто урадио ту, то заправо није било највеће откриће, ни највеће налазиште. И зато, у ствари, тамо нису предузели никакав прави развој. Сада се, понављам, сви најзанимљивији пројекти налазе у оном дијелу византијског басена који Израел сматра својим, и који се већ развија - објаснио је стручњак.
Руски научник сумња, да би Палестинци у догледној будућност могли да траже права на друга гасна поља, која је Израел пронашао код обале. Израел и његови западни партнери се утркују са временом да истраже и извуку угљоводонике из поља Тамар, Левијатан и Афродита, и мало је вјероватно да би дозволили Палестинским властима да покрену питање разграничења подручја источног Медитерана.
У сваком случају, будући да није укорењен у енергетском спору, рат у Гази који је у току, поново је пореметио планове Палестинске власти за преко потребни гасни пројекат палестинских власти, који је могао да помогне обнављању палестинске економије, и допринесе изградњи рјешења о двије државе.
