Док научна заједница у јеку развоја вјештачке интелигенције разматра опцију оживљавања врсте, аутор и професор Гисли Палсон описује посљедње године сјеверноатлантских нелетећих птица које су људи довели до истребљења: догађај који је изазвао тренутак спознаје о деструктивним моћима човјечанства.

Два очувана примјерка великих оука изложена су у музеју 1971. Посљедњи пар убијен је 1844. Велики оук су биле велике птице које не лете и које су имале станиште на стјеновитим острвима у сјеверном Атлантику хиљадама година.

Међутим, људи су их ловили све док нису изумрли, и то у року од само неколико стотина година, желећи их и прогањајући због њиховог перја, масти, меса и уља. Посљедњи пар који се размножавао убио је рибар на обали Исланда 1844. године, а посљедњи пут један мужјак је виђен код Њуфаундленд Бенкса 1852. године.

У својој новој књизи антрополог Гисли Палсон, наводи Live Сциенце, преноси Политика,  препричава посљедње године живота великог оука, користећи извјештаје и интервјуе орнитолога Џона Волија и Алфреда Њутна, који су схватили да изумирање врста није нешто везано искључиво за прошлост, већ опипљив процес који људи могу изазвати, те за који су били одговорни када је изумирање врсте у питању.

Велики оук је био птица висока 80 центиметара и прилично дебела, са пуно меса. Није летјела па би се гнијездила на шкрапама, гд‌је је могла да се пење. Највећа колонија је вјероватно била у Њуфаундленду и старосједилачке групе у Сјеверној Америци су је ловиле прилично дуго. Имамо ране антрополошке извјештаје и археолошке доказе, али то се углавном односило на вјерске догађаје и симболику, на примјер Beothuk народ је хватао јаја и користио их у ритуалима. Ова птица је ловљена на Шкотским острвима, Норвешкој, Исланду и неким другим мјестима, али највише у Њуфаундленду. Од 1830. до 1844. гнијездили су се на чувеном Елдеју, што значи Ватрено острво, и то је мјесто гд‌је је посљедњи пар ухваћен 18. јуна 1844. године. Неким чудом, пар британских природњака боравио је на Исланду 1858. године, 14 година након што је посљедњи пар убијен. Они то не би знали, али су се надали да ће набавити једну или двије птице и јаје за музеје и своје студије. Нису могли да оду у Елдеи, јер је предрадник којег су ангажовали рекао да је то превише ризично. Читаве посаде су погинуле у бици са острвом и океаном - то је дуга историја утапања и несрећа. Тако су остали заглављени на југозападу Исланда, ужасно разочарани што нису могли да дођу до острва. Умјесто тога, одлучили су да воде интервјуе и биљешке. Послије шест нед‌јеља вратили су се у Енглеску, а Њутн је постао први професор зоологије у Кембриџу и прилично велико име у заштити животне средине и проучавању птица.

"Када сам донекле случајно наишао на 'Књиге о дивљим птицама' био сам запањен. Помало сам сумњао да извор постоји и да је читљив, али се испоставило да је то био доказ изумирања ове врсте", навео је Палсон.

Научник је признао да је размишљао о оживљавању врсте и сматра да би то било забавно. Према његовим ријечима, много се прича о важности нестанка - враћања врста у живот, и упркос свим мишљењима ипак сматра да би то било само бацање новца.

"Разговарао сам са генетичарима о сложености, и то је могуће. Не бисте добили сто одсто савршену птицу и тешко да је вриједно тога. Чак и ако успијете да створите један или два пингвина овог рода - они положе једно јаје. Али читав екосистем се промијенио и не знам колико би они преживјели", објашњава Палсон, додајући да је све то велики процес. Једна врста је нестала усред живог свијета, система, станишта и оживљавање је помало апсурдно и крајње компликовано.

Пратите нас и путем Вибера