За разлику од других мора, оно није омеђено копном, већ га дефинишу океанске струје, што значи да не постоји плажа Саргашког мора.

Површина Саргашког мора прекривена је густим слојевима смеђе-жуте морске траве зване саргасум, која испушта непријатан мирис. 

Поред тога, Саргашко море је дом и застрашујућем људском еколошком загађењу - великом плутајућем отпаду познатом као Сјеверни атлантски депонијски вртлог.

Ипак, ово море има огроман еколошки, историјски и културни значај.

Посебна организација посвећена заштити Саргашког мора назива га "уточиштем биодиверзитета", јер оно игра кључну улогу у екосистему Атлантског океана. Овд‌је се мријесте угрожене врсте јегуља, кроз море мигрирају китови, нарочито уљешуре и грбави китови, те туне и друге рибе.

Осим тога, Саргашко море подржава животни циклус многих угрожених врста, укључујући морског пса порбеагле и неколико врста морских корњача, преноси Нова. 

Због тога га позната океанографкиња др Силвија Ерл описује као "златну плутајућу прашуму".

Саргашко море није фасцинантно само научницима, већ и приповједачима и морепловцима. Први га је забиљежио Кристофор Колумбо у свом бродском дневнику 1492. године. 

Његови морнари су се плашили да би их густе простирке морске траве могле заробити и повући на дно океана, док су мирна, подручја без вјетрова у овом мору изазивала страх да се никада неће моћи вратити у Шпанију.

Временом је Саргашко море постало дио бројних легенди и народних прича, а његову злогласност додатно је појачала повезаност са Бермудским троуглом - мистериозном зоном између Бермуда, Флориде и Порторика, познатом по необјашњивим нестанцима бродова и авиона.

Постојање Саргашког мора резултат је четири океанске струје: Сјеверноатлантске струје на сјеверу, Канарске струје на истоку, Сјеверноатлантске екваторске струје на југу и Антилске струје на западу. Ове кружне струје, познате као океански вртлози, практично заробљавају водену масу унутар њих.

Познати писац Жил Верн описао га је у роману 20.000 миља под морем као "савршено језеро усред Атлантског океана".

Нажалост, данас је то "језеро" далеко од савршеног.

Море је озбиљно угрожено људским активностима - од поморског саобраћаја, који узрокује буку и загађење, до прекомјерног излова рибе и гомилања пластичног отпада. Због кружних струја, пластика се вртложно сакупља у мору, формирајући огромну плутајућу депонију, која се простире на стотине километара и садржи око 200.000 комада отпада по квадратном километру.

А ситуација постаје све гора.

Према новој студији објављеној 8. децембра прошле године, море је данас топлије, сланије и киселије него икада од када су мјерења започела 1954. године. 

Научници упозоравају да би ово могло имати озбиљне посљедице не само на локални морски свијет, већ и на глобалне водене циклусе - укључујући обрасце падавина широм свијета.

Хемијски океанограф и главни аутор студије професор Николас Бејтс изјавио је да је температура океана сада "највиша у посљедњих неколико милиона година" и да је могуће да је глобално загријевање достигло тачку са које нема повратка.

Ово море је свједок како природа и људи могу обликовати екосистем - на боље или на горе. 

Остаје питање да ли ће Саргашко море, са свом својом историјом и еколошким значајем, успјети да преживи изазове модерног доба.

Пратите нас и путем Вибера