Након што су од аутобуског стајалишта направили дом, мајка, кћерка и њен дечко су били неутјешни када им је речено да ће стајалиште вјероватно срушити. Ово је њихова прича.
Бескућница из Бирмингема у Великој Британији, каже да је живот у аутобуском стајалишту са дечком и мамом безбједнији него да буде смјештена у привремени смјештај са зависницима од дроге.
Дестини Мичел, уселила се у склониште од стакла и метала величине три метра квадратна и висине један метар, прије седам мјесеци.
Ова двадесетшестогодишњакиња, која има аутизам, живи у напуштеној аутобуској станици на Бристол Роуду са дечком Рајаном (31) и њеном мамом. Дестини каже да су јој понудили привремени смјештај, али она не жели да се одваја од маме која такође има аутизам.
Трио је покушао да склоништу прекривено графитима претвори у дом тако што су набавили тепих, завјесе, комодицу… Од добронамјерника су добили и баштенске столице, канту за отпатке и вреће за спавање
Она каже да њих троје користе селотејп и картон који су им дали студенти да закрпе кров и зидове склоништа. Дестини каже да су спавали испред једног ресторана, али су се преселили на аутобуску станицу након што их је полиција премјестила.
– Када смо пронашли ово мјесто, моја идеја је била да направимо овај животни простор. Прије него што сам живјела на аутобуској станици, спавала сам на поду, само са ћебетом, и нисам се осјећала безбједно. Овдје живим седам мјесеци.
– Двије године сам бескућница. У једном тренутку је наш шатор изгорио. Ја сам из Вулверхемптона и имала сам стан, али су се десиле лоше ствари и морала сам да га напустим и остала сам бескућник. Тада смо дошли овдје. Видјела сам да је ова аутобуска станица ван употребе. Било је хладно и почела је да пада киша – испричала је Дестини која је одабрала ово мјесто за живот.
