Лидер гуленистичког покрета и "државни непријатељ број један" у Турској, Фетулах Гулен, преминуо је у осамдесет трећој години у свом дому у Пенсилванији, у САД.
Тајновити турски имам и политички противник турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана посљедњих година је постао један од најпознатијих, али и најконтроверзнијих личности у Турској. Док га једни сматрају за водећег заступника "умјереног ислама" и поборника међуверског дијалога, други га оптужују за политички опортунизам, везе са америчком обавјештајним службама и покушаје дестабилизације једне од најзначајнијих муслиманских земаља, пише РТ Балкан.
Гулен, који је рођен 1941. у религиозној породици у градићу Пасинлер, на истоку Турске, више од пет деценија је водио један од најутицајнијих, али и најконтроверзнијих покрета у исламском свијету, коју су у Турској оптуживали да функционише као "држава у држави".
Ко су гуленисти?
Гулен је почетком 1970-их година дошао на чело покрета Хизмет, за који се процјењује да је бројао неколико милиона чланова и који је ускоро постао познат као Гуленов покрет. Гулен је у први мах живио у Измиру, да би се 1999. године преселио у САД, у један мањи градић у руралној Пенсилванији, одакле је наставио да јача свој утицај не само у Турској, већ и у другим дијеловима свијета.
Хизмет је, макар званично, био фокусиран на образовање, а током година су успоставили разгранату мрежу од више стотина школа широм свијета. На свом врхунцу, покрет гулениста је управљао са више од 1.000 школа широм свијета, у којима се образовало више милиона ђака. Та организација је имала и сопствене медије, хуманитарне фондације и стручне организације, а због своје тајновитости често је називана и култом.
Гуленисти су убрзо постали миљеници западних елита, које су у њима видјеле промотере "умјереног ислама", који је спајао традиционално и модерно, као и међуверског дијалога. Гулен се у више наврата састајао са утицајним вјерским лидерима попут папе Јована Павла Другог, васељенског патријарха Вартоломеја, али и са јеврејским вјерским вођама.
Пропагирање "умјереног ислама" и генерално прозападна оријентација гулениста постала је посебно изражена у периоду након терористичких напада у Њујорку 11. септембра 2001. и "рата против тероризма" који је убрзо након тога објавио амерички предсједник Џорџ Буш Млађи, када је дјеловало као да је Америка у рату са читавим исламским свијетом.
Гулен и Ердоган: Од сарадника до непријатеља
Гулен и Ердоган су у први мах били сарадници. Долазак Ердоганове АК партије на власт 2002. означио је крај вишедеценијског кемалистичког консензуса, током ког су сљедбеници првог турског предсједника Мустафе Кемала Ататурка, у сарадњи са војском, спријечавали религиозне исламистичке партије да дођу на власт у Анкари - често коришћењем насиља.
Током првих десетак година власти АК партије, гуленисти су одиграли важну улогу у Ердогановим реформама, које су поједини посматрачи назвали "конзервативном револуцијом". Међутим, несугласице у односима Гулена и Ердогана почеле су да испливавају крајем прве деценије 21. вијека.
Једна од тачака раздора била је Ердоганова политика према Израелу. Турски лидер је 2010. године прекинуо дипломатске односе са јеврејском државом, након што су израелске снаге напале брод једне турске хуманитарне организације која је носила помоћ у Појас Газе, а том приликом је убијено девет активиста. Гулен је јавно критиковао активисте које су покушали да пробију израелску блокаду, али и Ердоганову антиизраелску реторику.
Односе двије стране покварила је и афера Ергенекон. Ријеч о наводној тајној организацији екстремиста из турске "дубоке државе" који су планирали да сруше Ердогана и ограниче утицај његове партије, али и Гуленовог покрета.
Међутим, ускоро је постало јасно да гуленисти користе пријетњу од потенцијалног државног удара како би се обрачунали са сопственим политичким противницима, што је наишло на неодобравање Ердогана и његових савезника. На удару гулениста нашао се и Хакан Фидан, Ердоганов блиски сарадник и тадашњи шеф турске обавјештајне службе (данас министар спољних послова).
Раскол је постао извјестан након протеста против Ердогана у парку Гези у Истанбулу 2013. Иако гуленисти нису отворено подржали демонстранте, Гулен је почео да критикује Ердогана због наводног ауторитаризма и да позива на сарадњу са либералним и прозападним струјама у турском друштву. Након што је Ердоган почео да води све независнију - а на моменте и отворено антизападну - спољну политику, односи турских власти и гулениста су наставили да се погоршавају
Коначни раскол: Покушај пуча у јулу 2016. године
Коначни расплет у односима Ердогана и Гулена догодио се у јулу 2016. године, када је дио турских оружаних снага покушао да изврши државни удар и свргне предсједника Ердогана.
Турске обавјештајне агенције су, ипак, успјеле да дођу до сазнања о предстојећем пучу прије његовог почетка, наводно уз помоћ својих руских колега. Насилна промена власти је спријечена, а организатори пуча убрзо су ухапшени. Током окршаја пучиста и присталица владе погинуло је око 300 људи, док је њих око 2.100 повријеђено.
Турски предсједник је оптужио Гулена и његове присталице да стоје иза покушаја државног удара, а од САД је тражио да га ухапсе и предају турским властима. Американци су то одбили, тврдећи да турска страна није изнијела адекватне доказе.
Неспремност америчке стране на сарадњу довела је до заоштравања турско-америчких односа, али и до сумњи да управо Вашингтон стоји иза покушаја свргавања Ердогана. Према наводима турских медија, акције пучиста координисане су из НАТО базе у Инџирлику у Турској, а самом акцијом је, према информацијама које је пренио лист "Јени сафак", непосредно руководио пензионисани амерички генерал Џон Кембел.
Према наводима које је изнио канадски тинк-тенк Центар за истраживање глобализације, Гулен и његов покрет су деценијама сарађивали са ЦИА, а "контакт" им је био некадашњи агент те америчке агенције Грејем Фулер. Турске власти оптужују Фулера за умијешаност у покушај пуча из 2016, а против њега је у тој земљи подигнута оптужница.
Гуленов покрет је непосредно прије неуспелог пуча проглашен за "екстремистичку организацију" и "парадржавну структуру" у Турској, а касније је исти статус добио и у Пакистану, али и неколицини регионалних међународних организација. Школе повезане са Гуленом затворене су у Турској, али и значајном броју других држава.
Сам Гулен је до краја живота негирао да је умијешан у покушај пуча, који је јавно осудио.
