"Сада ћемо да вратимо Есекибо", поручио је предсједник Венецуеле Николас Мадуро након референдума у тој земљи на ком је, према наводима власти, 95 одсто гласача подржало приједлог о "повратку" тог дијела сусједне Гвајане под јурисдикцију Каракаса.
"Ваша одлука нам даје снажан импулс. Да, сада ћемо повратити историјска права Венецуеле у Гвајани Есекибу", додао је он.
Према наводима власти, на референдуму гласало 10,5 од око 20 милиона уписаних гласача, што су поједини посматрачи оспорили тврдећи да је на биралиштима виђено осјетно мање људи него на ранијим гласањима.
Рајко Петровић са Института за европске студије за РТ Балкан каже да је референдум несумњиво пропагандни потез власти у Каракасу, али и да већина Есекибо сматра дијелом Венецуеле.
"Венецуелу чекају предсједнички избори, а Мадуро ће имати проблема да одржи власт, пошто се опозиција ујединила и има подршку САД и Запада. С друге стране, воља Венецуеланаца коју су јасно исказали је недвосмислена. Нема сумње да већина сматра Есекибо дијелом своје територије која је неправедно отета, као и да Мадуро ужива подршку за повратак те територије", објашњава он.
Мадуро и представници власти су током кампање више пута нагласили да ће резултати референдума бити обавезујући, али нису нагласили шта би то тачно могло да значи: Војну интервенцију, наставак преговора или је једноставно ријеч о блефу, наводи бразилски лист "Глобо".
"Питање је да ли ће се Мадуро одлучити на војни потез. Венецуела је респектабилна војна сила, а јуче смо видјели да границу Гвајане брани свега неколико десетина војника. С друге стане, Гвајана је чланица Комонвелта, блиска Западу. Ту је наравно и Бразил, који би могао да реагује и поред чињенице да постоје блиски лични односи њиховог предсједника Луле и Мадура", наглашава Петровић.
Иако је ријеч о спору старом више од два вијека, он је актуелизован након што је 2015. године у Гвајани откривена значајна количина нафте, која је ту малу и до тог тренутка неразвијену државу претворила у једну од најбрже растућих економија на свијету.
БДП по глави становника те земље је, према подацима ММФ-а, у посљедњих седам година порастао чак шест пута и сада износи 60.000 долара, те се Гвајана данас налази испред земаља попут Финске, Француске, али и свог некадашњег колонизатора Велике Британије.
Значајан дио природног богатства Гвајане налази се управо у Есекибу - региону који покрива око двије трећине читаве земље, али у ком живи тек једна шестина популације.
Есекибо – поприште првог сукоба САД и Британије
Британија је простор данашње Гвајане добила у споразуму са Холандијом из 1814, док је у сусједној Венецуели буктио рат за независност од Шпаније. Ипак, граница двије територије, која се налазила дубоко у неприступачној и слабо насељеној прашуми, никада није била прецизно утврђена.
Како би ријешили тај проблем, Британци су средином 30-их година 19. вијека ангажовали њемачког природњака и истраживача Роберта Шомбруга да одреди границу. Он је то и учинио повлачењем тзв. Шомбургове линије, која је Британској Гвајани малтене преко ноћи "дописала" додатних 77.000 квадратних километара – што је упоредиво са површином данашње Чешке.
Венецуела је оспорила Шомбургове закључке, тврдећи да се њена територија простире све до ријеке Есекибо – која се налазила у срцу Британске Гвајане. Откриће злата у спорној области додатно је подгрејало тензије и подстакло Британце да поново своје захтјеве прошире на још око 80.000 квадратних километара.
Венецуела је 1876. године коначно затражила помоћ од Сједињених Држава, позивајући се на Монроову доктрину – којом се сваки покушај европског империјализма у Западној хемисфери дефинише као пријетња по америчке интересе.
Американци, ипак, нису показали превише интересовања за предузимање конкретних акција до 1895, када је администрација тадашњег предсједника Гровера Кливленда од Британаца затражила да прихвати међународну арбитражу.
Британски премијер и један од најпознатијих заговорника империје Лорд Салзбери је тај захтјев у први мах одбио уз тврдњу да Монроова доктрина не представља међународно право, па су се двије силе нашле на ивици отвореног сукоба.
Међутим, пошто ниједна страна није била спремна за већу ескалацију, криза је разријешена пристанком Лондона на амерички захтјев.
Америчко повлачење
Вашингтон и Каракас су у први мах то протумачили као велику побједу. Ипак, иако су одбацили накнадна британска ширења, арбитражна комисија из 1899. је помало неочекивано прихватила Шомбургову линију као границу двије територије, чиме је успостављена граница која постоји и данас.
Венецуеланска криза из 1895. године се често наводи као један од првих примјера америчког "показивања мишића" у сукобу са неком европском силом, који ће неколико година касније кулминирати Шпанско-америчким ратом и анексијом Кубе, Порторика и Филипина.
Ипак, у Венецуели су се након окончања арбитраже осјетили издано – оптужујући Американце да су их препустили саме себи чим су постигли сопствени циљ.
Каракас је своје незадовољство пресудом у први мах потиснуо, али је та тема поново актуелизована почетком шездесетих, када је процес деколонизације ухватио маха. Венецуела је одлуку арбитраже поново оспорила, чиме је започела још једна рунда преговора двије стране.
Они су кулминирали споразумом из 1966, који је потписан свега неколико мјесеци прије него што је Гвајана стекла независност од Британије. Тим споразумом, који је протумачен као привремени, две стране су се договориле да ће спорна територија остати под надлежношћу Гвајане док се не постигне коначни договор.
Ипак, Гвајана је након стицања независности критиковала споразум из 1966, тврдећи да је њиме поново отворено питање граница које су они сматрали окончаним. Ниједан накнадни покушај постизања трајног споразума није уродио плодом.
