Завршена је прва фаза једне од најављиваних акција у новијој историји међународне политике.
Али кључна питања која ће диктирати темпо расплета ове ситуације и даље су отворена: да ли ће доћи до "друге фазе" акције којом Пентагон и Бијела кућа пријете Техерану у покушају да га одврате од даље ескалације сукоба у региону, и, што је много важније, колико Исламска Република уопште схвата њихове посљедње пријетње озбиљно?
Након што су три америчка војника погинула, а 34 рањена у нападу дроном 28. јануара, амерички предсједник Џо Бајден нашао се у веома непријатној позицији.
Наиме, од њега је тражено да нађе "праву мјеру" задовољавајућег одговора непријатељу у изузетно напетим околностима. Његов одговор је морао бити довољно јак да демонстрира одлучност и снагу на глобалној сцени, али ни мали јачи од тога, да цијели регион нехотице не би клизнуо у још веће крвопролиће.
Амерички званичници покушавали су да амортизују будућу штету тако што су пет дана најављивали освету, а у медије су чак "процурили” и локације највјероватнијих мета очекиваних напада.
У вријеме ракетирања, које је изведено у глуво доба ноћи, у поменутим базама било је војних функционера.
С обзиром на количину горућих вијести које са Блиског истока стижу од октобра 2023. године, испод радара је прошла информација да је од тада до сада било чак 160 напада на америчке војне званичнике који и даље пружају логистичку помоћ локалним Блискоисточне трупе у борби против џихадистичких терориста.
Напади су се најчешће дешавали на територији Сирије и Ирака, а одговорност за тензије често су преузимале милитантне групе повезане са Техераном.
Међутим, пошто у предметним нападима није страдао ниједан амерички војни званичник, Бајден је одлучио да у сукобу буде "одрастао", игнорисањем провокација, и жели да спријечи непотребну додатну ескалацију сукоба.
Тек када су два званичника америчке морнарице изгубила животе у сукобу са јеменским Хутима у Црвеном мору у јануару, Бајденова администрација је била свјесна чињенице да ипак мора да одговори силом.
Одговор, који је америчка десница протумачила као превише млака, а "пробуђена” љевица као непотребно агресиван, Хути (а самим тим у великој мјери и Техеран) нису протумачили као жути картон.
Само двије недјеље касније поново су порасле тензије у којима су нови амерички војници платили својим животима.
Управо због тога, питање је колико ће овај посљедњи одговор уродити жељеним плодом и натјерати Техеран да спусти гард.
Затишје је могуће тек када Иран почне да страхује од додатне ескалације сукоба у мјери у којој је страхује Џо Бајден. И то нас доводи до наредног питања – да ли ће Техеран реаговати на одмазду?
У овом тренутку нико не може са сигурношћу да одговори на то питање. Чињеница је да Исламска Република посљедњих недјеља вуче потезе који нису карактеристични за промишљену дипломатију, са срачунатим ризицима, захваљујући којима деценијама није било директног сукоба како са САД тако и са Израелом.
Недавни терористички напад разоткрио је слабост режима започету све чешћим протестима народа, због чега је Техеран спремнији на ризик којим жели да докаже своју моћ и релевантност цијелом свијету.
Требало би да буде утјешно знати да се рат обично дешава зато што га једна или обе зараћене стране желе или процјењују да им понестаје дипломатских опција за мирно рјешавање сукоба. Ријетко се дешава да рат, а поготово рат таквих размјера као што би то свакако био директан сукоб Ирана и САД, случајно измакне јер је неки "апаратчик" у јавном сервису погрешно процијенио ризик.
