Русија ће тражити "званично међународно признање праве природе злочина нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату", званично је најавио Василиј Небензја, стални представник Руске Федерације при Уједињеним нацијама.
Нагласио је да је "усвајањем резолуције о Сребреници направљен преседан који ће утицати на даље дискусије о проглашавању других историјских трагедија за геноцид", и наговијестио да ће руска иницијатива ићи преко Генералне скупштине УН као и она бошњачка, иза које је стајала Њемачка.
Искусни дипломата није прецизно навео будуће кораке Москве, али је нагласио да је Русија "увијек придавала велики значај очувању историјског сјећања и враћању правде".
"Злочини нацистичке Њемачке над народима Совјетског Савеза, укључујући опсаду Лењинграда и масовно истребљење цивила, и даље су једна од најболнијих тема за нас. Наставићемо да свим расположивим средствима тражимо званично признање праве природе ових злочина и обнављање историјске истине на међународном нивоу", истакао је Небензја.
Хладноратовска историјска догма на Западу је "заборавила" да у њемачком Рајху Јевреји нису били једини народ предвиђен за истребљење, нити су претрпјели највеће жртве.
"Освајања Истока које је за нацистичку Њемачку био легитиман 'животни простор' довело је до смрти шест милиона људи у Пољској, а у Совјетском Савезу до чак 27 милиона жртава, што је 66 одсто свих убијених у Европи, односно 45 одсто страдалих у свијету. Уништавање Јевреја и поробљавање Словена били су дио јединственог подухвата ''етничке реорганизације' европског простора и представљају континуитет пангерманске политике антиславизма, раширеног како на десници, тако и на љевици", наводи историчар др Милош Тимотијевић.
Ријешеност Русије да подсјети Запад на ове чињенице стоји иза дипломатског рјечника Небензје, а његова јавно изречена порука указује да је Москва већ разрадила стратегије одговора Берлину.
"Када велика сила јавно изнесе овакав став од њега више нема одступања и слиједе акције. Русија је и прије гласања упозорила да неће толерисати злоупотребу Генералне скупштине УН, каква је начињена уврштавањем на дневни ред такозване резолуције о Сребреници. О таквом документу није смјело да се гласа, јер је геноцид правна квалификација о којој могу да расправљају искључиво судови, а не политички форуми, а ГС УН је управо то и ништа више. Њу су носиоци некадашњег униполарног поретка злоупотријебили да одглуми суд, а Русија је упозорила да ће то отворити 'Пандорину кутију' и апострофирала Њемачку 'која стоји иза резолуције' а одговорна је за највећи и најокрутнији геноцид у 20. вијеку, Други свјетски рат", каже Живадин Јовановић, каријерни дипломата са великим искуством.
Са правне стране, сарајевско-берлинска резолуција није легитимна, јер је донијета без сагласности свих народа у БиХ, али чак и таква морала је да дође пред Савјет безбједности УН. Зато што су знали да у њему овај једнострани документ не може да прође, његови спонзори су смислили да га прогурају кроз Генералну скупштину УН, очекујући стопостотни успјех због притиска који колективни Запад може да изврши на земље чланице.
"Показало се да је процјена била погрешна и да су и оне државе које су гласале за такозвану резолуцију, учиниле то у највећем броју по инерцији, у страху од владара униполарног свијета. Резултати гласања су, пак, показали да тај свијет више не постоји, што је врло значајно за будућа изјашњавања. Спонзори 'резолуције' су направили честу историјску грешку империјалних сила које, покушавајући да успоре или зауставе процесе опадања, несмотреним потезима доведу до супротног ефекта. Видећемо шта ће све донети руска најава о утврђивању њемачке кривице која подразумијева и одређене надокнаде. Догађања у Западној Африци указују да би, на примјер и жртве западних колонијалиста и постколонијалних компанија, могле да траже квалификацију тих злочина као геноцид и траже одштете", каже Јовановић, преноси "Курир".
Термин "геноцид" смислио је и излобирао га у УН правник, пољски Јевреј и натурализовани Американац, Рафаел Лемкин. Он у меморандуму упућеном Америчком савезу циониста 14. јуна 1950. каже: "Конвенција о геноциду је била једини међународни инструмент за заштиту Јевреја широм свијета".
Послије усвајања Конвенције о геноциду у УН 1951. дуже од 40 година овај злочин није помињан у оптужницама, чак ни на суђењу Адолфу Ајхману у Израелу, јер су правници уочили озбиљне недостатке правне дефинисаности појма геноцида и могућност политичке злоупотребе.
Суђења по оптужби за геноцид почињу тек у Хашком трибуналу који је за овај злочин оптужио и осудио искључиво - Србе!
