Шта ће се десити ако и у другом кругу избора у Француској тријумфују екстремно десне или екстремно лијеве странке, пита Дојче веле који наводи да стручњаци упозоравају на могуће посљедице популистичке економске политике и евентуалну ерозију евра.
Предизборна обећања крајње деснице и крајње љевице у Француској имала су нешто заједничко: веома, веома су скупа – без обзира да ли се ради о томе да се одлазак у пензију врати на 60 година, повећању минималне зараде или паушалном ослобађању од пореза за особе млађе од 30 година. Обећани изборни поклони угрожавају ионако празну државну касу Француске милијардама додатних издатака. Гдје ће се наћи новац за све то? Ни крајња десница, ни крајња љевица у Француској не дају одговор на то питање ни након првог круга парламентарних избора.
За њемачког економисту Фридриха Хајнемана, то је одраз „радикализације економске политике“ француских екстремних партија. „То су економски програми који су потпуно нереални. То је као некаква нирвана, то није данашња француска економија“, каже за Дојче веле тај стручњак за јавне финансије Лајбницовог центра за европска економска истраживања (ZEW).
Урушене државне финансије
Друга по величини економија Европске уније већ сада стење под планином дуга који износи око 110 одсто бруто домаћег производа (БДП). Буџетски дефицит је прошле године износио 5,5 одсто привредне производње. Према критеријумима из Мастрихта, дозвољен је дефицит од само три процента и државни дуг од максимално 60 одсто БДП.
А могло би да буде и горе: према процјенама, изборни поклони француске љевице и деснице могли би да оптерете француски буџет додатном потрошњом до 20 милијарди евра годишње. Неким стручњаци сматрају да би могло да буде и скупље.
Шта ће Европска унија да уради ако нека десничарска или љевичарска влада у Паризу једноставно ризикује и занемари критеријуме из Мастрихта?
„За то једноставно не постоји некакав план Б“, признаје у интервјуу за Дојче веле Лоренцо Кодоњо. Он је некада радио у италијанском Министарству финансија, а сада је макроекономски савјетник за институционалне инвеститоре у Лондону.
У Италији су ствари још горе кад су у питању државне финансије. Тамошњи дефицит је 2023. године износио 7,4 одсто, а национални дуг је био око 140 одсто италијанске економске производње. Али, за разлику од Емануела Макрона у Француској, влада премијерке Ђорђе Мелони у Италији је чврсто у сједлу.
„Евро би трпио“
Чак и након нових избора у Француској, он не види „ниједан сценарио по којем ће еврозона да пропадне“, наглашава Лоренцо Кодоњо, који такође предаје и на Лондонској школи економије (ЛСЕ). „Али, видим сценарио у којем све европске институције завршавају у некој врсти пат-позиције, у којој у суштини више ништа не функционише.“ Тада би све било блокирано и више не би било политичких иницијатива.
„То би могло да буде проблематично у ситуацији када имамо трговински рат између САД и Кине и веома нестабилну глобалну геополитичку ситуацију у којој се два отворена сукоба одвијају у близини граница ЕУ“, оцењује Кодоњо.
То би такође имало утицај и на спољну вриједност заједничке европске валуте, односно евро би могао да постане слаба валута. „Поштено је рећи да би тада евро трпио“, каже италијански финансијски стручњак.
Без мјера предострожности против популистичке економске политике
Строге норме критеријума из Мастрихта биле су ублажене током корона-кризе и отада су постале флексибилније. Нови оквир економског управљања еврозоном ступио је на снагу, 30. априла 2024. године.
Док се ограничења дефицита и јавног дуга и даље примјењују, нови оквир даје националним владама више слободе у томе како и до када да доведу своје финансије у ред.
То можда још увијек није довољно, страхује Кодоњо. „Француска би могла да буде прва земља која намјерно занемарује нови фискални оквир.“
Потенцијал за уцјене од стране презадужених држава је реалан: у прошлости кршење правила о дефициту или дугу од стране појединих земаља није праћено некаквим примјетним посљедицама од стране Европске комисије или Европске централне банке (ЕЦБ).
„Управо је то проблем у који се ЕЦБ све више упуштала посљедњих година, говорећи: Ми смо ту да помогнемо“, наглашава Фридрих Хајнеман.
То је био благослов у акутној кризи као што је пандемија, када је требало помоћи угроженим државама. „Али, ЕЦБ не смије да буде ауторитет који по сваку цијену одржава ликвидним владе земаља еврозоне, чак и када су проблеми изазвани њиховом нерационалном економском политиком“, наглашава њемачки стручњак за национални дуг. „То би био потпуно погрешан сигнал.“
Ко контролише инспекторе?
Хајнеман се жали да је и Европска комисија у прошлости често била сувише блага према онима који крше правила о дефициту. Он сматра да је грешка у дизајну еврозоне била то што је Европској комисији додијељена кључна улога када је ријеч о поштовању правила о дугу.
Та де факто влада Европске уније није одговарајућа инстанца да буде „неутралан арбитар о дуговима држава-чланица, јер је једноставно увек у ситуацији да мора да улази у договор са државама-чланицама и да прави компромисе“.
Хајнеман сматра да би Европски фискални савјет требало да има већу када је ријеч о праћењу правила о дугу. Та институција би, сматра, требало да процјењује да ли Европска комисија правилно оцјењује финансијску ситуацију држава-чланица и да ли правилно примењује Пакт стабилности. Хајнеман жали што Фискални савјет нема никакву политичку тежину.
Присилни трансфери (новца) са сјевера ЕУ
„Али, ако Европска комисија настави да врши своју улогу на тако исполитизован начин, да радије прави политичке компромисе умјесто да предузима тешке акције, онда су суморни изгледи по питању развој дуга еврозоне“, каже Хајнеман.
Он овако сумира мотиве бирача у Француској који гласају за неку популистичку партију. „Ти бирачи кажу: Знамо да политике за које гласамо у ствари не функционишу, али можемо да их искористимо да присилимо сјевер Европе на трансфер (новца), а то је много боље него да доживимо мјере штедње овдје код куће.“
Њемачки стручњак за државни дуг упозорава да се томе мора стати у крај: „У супротном ћемо имати огроман проблем када је ријеч о прихватању Европске уније у сјеверној Европи.“
(Курир)
