Американци излазе на биралишта у уторак, послије првог понедељка у новембру, али гласачким листићима које буду предали неће директно бирати предсједника.
Иако се на листићима налазе имена предсједничких кандидата, бирачи заправо гласају за своје електоре/изборнике.
Електори, њих 538, према систему утврђеном Уставом, накнадно се састају у својим државама (првог понедјељка након друге сриједе у децембру) и гласају за предсједника и потпредсједника, наводи Си-ен-ен, преноси Н1.
Они чине изборни или електорски колегијум, а њихове гласове затим пребројава предсједник Сената на заједничкој сједници Конгреса. Та сједница би традиционално требало да се одржава 6. јануара.
Овај систем изабран је из неколико разлога: Прво, очеви оснивачи Сједињених Држава плашили су се фракција и бринули су да бирачи неће донијети одлуке на основу информација. Нису хтјели да они говоре појединачним државама како да спроведу своје изборе. Било је и оних који су се плашили да ће државе са највећим бројем гласача у суштини на крају изабрати предсједника. Други су више вољели идеју да Конгрес изабере предсједника, а и у то вријеме је било предлога за национално гласање. Изборни колегијум је био компромис.
Постоји електор за сваког члана Представничког дома (којих је 435 и који представљају народ) и Сената (којих је 100, и представљају државе, по двоје сваку), плус додатна три за људе који живе у Дистрикту Колумбија – отуда 538 електора.
Свака држава има најмање три електора. Калифорнија, најмногољуднија држава, има 53 конгресмена и два сенатора, тако да добијају 55 електорских гласова.
Тексас, највећа поуздана републиканска држава, има 36 конгресмена и два сенатора, тако да добијају 38 електорских гласова.
Шест држава – Аљаска, Делавер, Монтана, Северна Дакота, Вермонт и Вајоминг – толико су мале, по броју становника, да имају само по једног конгресмена и три електорска гласа.
Дистрикт Колумбија такође добија три електорска гласа.
Бирачи у Порторику и другим недржавним територијама не добијају електорске гласове, иако могу да учествују на предсједничким изборима.
Већина држава (осим Мејна и Небраске, које су подијелиле своје електорске гласове) дају све своје електорске гласове особи која побиједи на изборима у тој држави.
Постоје веома демократски дијелови Тексаса и веома републикански дијелови Калифорније, на примјер, али само је народно гласање у држави оно што је заиста важно да би сви електори гласали за једног кандидата.
Потребно је 270 електорских гласова да би се добила већина изборног колегијума. Укупан број електора – 538 – не може се променити уставним амандманом. Али број електора додијељен свакој држави може се промијенити сваких 10 година, након пописа становништва.
Ако међу број електорских гласова буде неријешен или ако нико не добије већину, онда слиједе избори у Представничком дому.
Иако је резултат електорског колегијума обично био у складу са народним гласањем, било је неких веома значајних одступања. Радерфорд Б. Хејз (1876), Бенџамин Харисон (1888), Џорџ В. Буш (2000) и Доналд Трамп (2016) освојили су сваки изборни глас док су изгубили гласове народа.
Хилари Клинтон је заправо добила скоро три милиона гласова више од Трампа.
