Напетост између запада и Русије досегла је своје врхунце промјеном нуклеарне доктрине Москве, односно стратегије нуклеарног одвраћања. Да би се схватило шта се данас дешава, потребно је вратити се у крвави 20. вијек.
Одсуство Трећег свјетског рата замијењено је Хладним ратом. Сукоба је било, али на периферији. Ипак, поред Првог и Другог свјетског рата, прошли вијек је обиљежио и изостанак директног сукоба САД и СССР. Аналитичари прст упиру у термин ”нуклеарног одвраћања”.
Након завршетка Другог свјетског рата свијет је подијељен дословно на исток и запад. На западу је САД са својим ”присталицама”, док источни блок чине СССР и комунистички режими. Блоковска подјела започела је одмах по окончању великог сукоба. У спољној политици државе се ослањају на двије технике: одвраћање и обуздавање.
Одвраћање значи обесхрабривање помоћу страха и то није новина Хладног рата. Вијековима прије формирали су се војни и политички савези и упућивале пријетње да би одвратиле друге земље од напада. Током Хладног рата та пријетња је била директнија - нуклеарно наоружање. Велике силе тог доба - САД и СССР - зависиле су више од обесхрабривања путем пријетњи, него од одбране ако дође до стварног напада. Дакле, одвраћање нуклеарном пријетњом је био један од начина на који је свака суперсила покушала да спријечи другу од стицања предности.
Критично оружје
Развој нуклеарног наоружања дао је тежину пријетњи. Кризе током Хладног рата могле су се гледати као и сами сукоби, али без употребе наоружања. Због чега? Једноставно због природе оружја. Иако с почетка недовољно развијена технологија, своје врхунце доживљава у деценијама након Другог свјетског рата. Врхунци су се огледали кроз значајнију убитачну моћ наоружања. Али, проблем су биле калкулације.
Употребом нуклеарних бомби у Јапану нису се добили одговори, шта ће се десити послије? Нуклеарна зима, посљедице на околину, све су то питања која су ишла уз пријетње употребе нуклеарне технологије. Контролисане експлозије су биле тешке и компликоване да би свијет још једном у 20. вијеку осјетио посљедице таквог разарања. Аналитичари вјерују да је управо велика цијена употребе нуклеарног оружја заслужна за развој Хладног рата, односно изостанак Трећег свјетског рата.
Ипак, прошле су године. Технологија се развила, подручје додатно изучило. Пријетња нуклеарним оружјем не значи више бацање копља с повезом на очима. Утолико је пријетња постала и реалнија. Овај тип одвраћања био је константно присутан током Хладног рата. Уз одвраћање, често се повећавала и напетост између САД и СССР. Најзначајније кризе које су обиљежиле хладноратовски период је Берлинска криза, Кубанска ракетна криза и криза на Средњем Истоку.
Кубанска криза
У том периоду развија се пријетња нуклеарним оружјем која је кључна стратегија. Режими тадашњих суперсила постају опрезни, а САД и СССР иако на супротним странама имале су заједнички интерес: избјегавање нуклеарног рата. Како је дјеловало нуклеарно одвраћања види се и у примјеру Мађарске.
Када су се Мађари побунили против Совјета, САД у страху од нуклеарне одмазде нису пожуриле да им помогну. Исто тако ни Совјети нису припомагали америчке противнике, ако изузмемо Кубу. Обје суперсиле су се уздржавала због страха и временом су научиле да комуницирају. Успостављена је и врућа телефонска линија између Вашингтона и Москве.
Окосница читаве приче је увјерљивост. Ако су околности значајне, пријетња је увјерљивија. Мале су шансе да би Америка била спремна да уђе у нуклеарни рат због совјетског дјеловања у Авганистану. Али да којим случајем Москва буде изложена директној пријетњи од стране САД, да ли би пријетња Русије да ће употријебити нуклеарно оружје била реалнија? Би. Тако данас и долазимо у ситуацију да је Русија отворена за директан напад, а пријетње нуклеарним одговорном су све реалније. Ту се можемо осврнути на Кубанску ракетну кризу која је одговарала критеријуму реалне пријетње.
Америка је распоредила ракете средњег домета у Турској и у Италији што је била отворена опасност за СССР. Совјети 1962. године у комунистичкој Куби постављају у тајности нуклеарне ракете, а све је ескалирало у октобру исте године. О хронологији други пут. Американци нису могли да ризикују и нападају совјетске положаје у Куби. Да једна нуклеарна ракета доспије на територију САД, посљедице би биле катастрофалне. Ова изложеност конкретној опасности натјерала је лидере обје земље на дипломатију. Да је којим случајем совјетска нуклеарна ракета и завршила у Тексасу или Флориди, америчка би завршила на територији тадашњег СССР-а.
На конференцији на Флориди 25 година послије тог догађаја, тадашњи званичници Кенедијеве администрације означили су ”најврући тренутак” Хладног рата као недовољно велик за ескалацију великих размјера. Ризици су били равни нули, тврдили су амерички званичници. И сада још једном треба ставити ствари у контекст. Америка је на својој граници имала совјетске нуклеарне ракете, али је и даље ризик био недовољно велик да би до нуклеарног сукоба дошло. Ипак, пријетња је постојала, а нуклеарно одвраћање било је дјелотворно. Ту је било и других фактора као што је совјетско коцкање на даљину, употреба конвенцијалног оружја, близина Кубе Америци, али значајна је и нуклеарна пријетња.
У јавности је епилог ове кризе означен америчком побједом, али је суштински ријеч о компромису. Американци су повукли ракете из Турске и Италије, а нуклеарна димензија је одиграла значајну улогу у размишљању тадашњих лидера.
Ревидирање нуклеарне доктрине
Руски предсједник Владимир Путин потписао је декрет којим се одобрава ревидирање нуклеарне доктрине Москве. Према документу, агресија на Русију и њене савезнике од стране нуклеарне државе уз подршку нуклеарне државе сматраће се заједничким нападом. Такође, Русија може користити нуклеарно оружје у случају критичне пријетње свом суверенитету и територијалном интегритету, као и пријетње својој савезничкој држави - Бјелорусији.
Ово ревидирање би значило сљедеће: Ако нека држава одобри своју територију и ресурсе за агресију на Русију, то је основа за нуклеарно одвраћање такве државе.
Све ово долази у тренуцима када САД, Француска и Велика Британија дају одобрења Украјини за употребу ракета које могу гађати циљеве у Русији. Ипак, ово се не може и даље назвати одговором на нову кризу, него превенцијом. Украјина већ користи страно наоружање и напада територију Русије. Москва због опасности од употребе опаснијег наоружања, мијења своју доктрину више да би упозорила западне земље да је спремна на нуклеарни одговор. Сва медијска извјештавања прелазе мјеру са тврдњом да је свијет изложен великој нуклеарној опасности.
Ако је опасност током Кубанске кризе била равна нули, не може се тренутна ситуација са Украјином и Русијом посматрати ишта значајније од тога. Нарочито битан аспект у свему је промјена власти у САД. Досадашњи лидери који су стали насупрот Русије у Европи покушавају да обнове дипломатске везе са Москвом. Доказ томе је разговор њемачког канцелара Олафа Шолца и Владимира Путина. На све то, долазак Доналда Трампа на власт мијења околности у којима би се остатак сукоба Русије и Украјине могао развијати. Све ово упућује на чињеницу да је свијет превише близу мира да би се отишло у неповрат.
