Амиотрофична латерална склероза, или скраћено АЛС, болест је нервног система која утиче на моторичке неуроне у мозгу задужене за контролу мишића. Болест напада те неуроне и полако их уништава, а обољела особа онда губи контролу над мишићима те напосљетку умире.
С обзиром на то да да је први случај АЛС-а забиљежен 1939. код професионалног играча бејзбола Луа Герига, болест се често назива и Лу Геригова болест. Он је, примјера ради, преминуо двије године након дијагнозе, док је Стивен Хокинг доживио 76 година.
Када говоримо о ситуацији у Европи, болест погађа отприлике три особе на 100.000 становника (у САД-у је мало чешћа), а оно што је посебно занимљиво јесте то што се свако мало негдје на свијету појави "жариште" те болести. Тај феномен изазива посебан интерес стручњака широм свијета.
Та "жаришта" од открића болести појављивала су се око једног језера у Њу Хемпширу, источној страни Етне у Италији (али не и западној) и – посебно бизарно – у једној стамбеној згради у Монтреалу. С обзиром на то да се још увијек не зна тачан узрок АЛС-а, стручњаци сматрају да се ради о комбинацији генетике и околине, а овакви примјери наводе их мало више на то да је околина заправо доминантан фактор. Да ствар буде још занимљивија, та "жаришта" увијек се с временом сама "угасе".
"The Atlantic" сада доноси причу о једном таквом жаришту које се појавило у француским Алпама, тачније, у Монткавину, градићу удаљеном 135 километара од Гренобла, који је у 19. вијеку био познат по рудницима, а који је данас позната туристичка скијашка дестинација.
У једном тренутку током протеклих тридесетак година број обољелих том градићу достигао је бројку 16, што је 10 пута више од броја који би се требао појавити на подручју с тако малим бројем становника, а неуролог др Емелине Лагранџ била се ухватила тог изузетно незахвалног задатка на позив др Валерие Фукаулт, породичног доктора једног од обољелих.
Пет до десет одсто обољелих од АЛС-а већ има такав случај у породици, а научници су у 21. вијеку дошли до закључка како је у само 10 одсто оних случајева у којима обољели немају историју болести у породици дошло до генетских мутација које су могле довести до обољења.
Питање, дакле гласи: Како у одсуству генетских мутација објаснити толики број обољелих на једном мјесту?
Научници су поставили неколико комплексних хипотеза о томе како се АЛС развија. Једна од њих сугерише да се АЛС јавља као комбинација генетских предиспозиција и изложености разним факторима из околине током живота, док друга тврди да се болест развија када особа претрпи шест узастопних "удара", као што су генетске мутације, изложеност токсинима, или чак штетне животне навике, као што је примјера ради пушење.
Пол Алан Кокс, етноботаничар који је проучавао жариште које се након Другог свјетског рата појавило у Гуаму (острво у западном Тихом океану, који припада САД-у), међу домородачким племеном Чамора.
Према његовим ријечима, у то вријеме је четвртина популације умирала од АЛС-а, а рана истраживања указала су на то да би узрок могла бити изузетно отровна биљка из породице цикадоликих, од чијих је сјеменки тамошње становништво производило брашно за тортиље. Та хипотеза никада није потврђена, као заправо ниједна досад. Једино око чега су се научници сложили јесте то да је околина одиграла важну улогу у развоју болести. До краја 20. вијека АЛС је сасвим ишчезао из Гуама.
Како пише "The Atlantic", први случај АЛС-а у Монткавину којег се Фокаулт сјећа датира из 1991. године. Затим је ту био инструктор скијања 2000., који је прво почео имати проблема с говором (узрок су били мишићи грла), а онда је пет година касније чула за случај мужа једне од њених пацијенткиња, да би недуго након тога наишла на жену којој је рука била сасвим одумрла. Фокаултовој је убрзо постало јасно о чему се ради и контактирала Лагранџ, која је оформила тим специјалиста како би схватили што се заправо догађа.
Прва сумња пала је на воду за пиће те на токсине у тлу и ваздуху. Затим на креозот, смјесу фенола добијену дестилацијом катрана каменог угљена, која се налазила у старим вагонима који су седамдесетих година прошлог вијека претворени у кревете за туристе који долазе на скијалиште. Када нису пронашли повезницу, научници су тестирали и вјештачки снијег, вртове, бунаре, чак и мозак једног преминулог пацијента који је патио од АЛС-а. Али, ништа нису успјели пронаћи.
Ипак, сви обољели имали су нешто заједничко – пуно времена су проводили на планини.
Када су научници провели анкету међу обољелима и контролном групом у којој нико није патио од АЛС-а, а која се односила на њихове прехрамбене и животне навике генерално, дошли су до закључка да су сви обољели јели три врсте хране које нико из контролне групе није конзумирао – дивљач, маслачак и дивље гљиве карактеристичне за то подручје.
Ово потоње није на прву привукло посебну пажњу научника, али када се тиму придружио др Петер Спенсер, неуронаучник из Орегона који је учествовао у истраживању "жаришта" у Гуаму, дивље гљиве су постале главни "осумњичени".
Наиме, из разговора с тамошњим становницима, закључили су да су све жртве АЛС-а редовно конзумирале рани хрчак (познат и као прољетна можданица), врсту дивљих гљива коју остали никада нису јели, јер изазива велике пробавне сметње ако није савршено скухана. Уосталом, половина обољелих од АЛС-а који су конзумирали ту врсту гљива у неком тренутку је пријавила тровање њима.
Разлог тровања је гиромитрин, токсин и канцероген. Топљив је у води и кухањем изнад 87.5°C се излучује те гљива постаје знатно мање отровна, но токсин никад у потпуности не нестаје.
Иако нико још увијек не може доказати да је рани хрчак узрок "епидемије" АЛС-а у Монткавину, Спенсер види пуно повезница између тог случаја и оног из Гуама, чијим се узроком сматрају отровне сјеменке биљке из породице цикадоликих. Иако треба нагласити да је и то само непотврђена хипотеза. Ипак, неки научници необичан случај градића у француским Алпама сматрају пуком случајношћу, као и остала "жаришта" кроз историју.
Како закључује "The Atlantic" у својој репортажи из тог градића, АЛС је нестао 2019. године, а такође се наглашава да се популација раних хрчкова драстично смањила посљедњих година на том подручју, због топлих и сувих зима. Је ли у питању заиста пука случајност или постоји некаква повезница између опаке болести и отровних гљива, остаје на научницима да донесу закључак, преноси "СлободнаДалмација".
.webp)
