Mister

Gledao nas je sumnjičavo, a na prvu nas je otpilio kada sam mu rekao da smo televizijska ekipa.

"No, no...", odmahivao je prstom dok je nervozno šetkao iza šanka.

Nisam se iznenadio, ali nisam htio ni da odustanem.

Bila je to navijačka jazbina Torineza odmah preko puta starog, nadaleko čuvenog, "Filadelfija" stadiona.

Ultras Granata.

Tvrdo jezgro starog kova.

"Najbolje da nećeš, jarane...", mislio sam se u sebi iako su se šanse da će stati pred kameru smanjivale iz sekunde u sekundu.

Ajde bar piće da popijemo kad smo tu.

Drugo nam ne preostaje.

Toni je bio u kasnim četrdesetim.

Mršuljav, lica kojeg život nije mazio, i pretjerano obazriv sa željom koju nije krio u očima-da što prije, onako kako smo i banuli, nestanemo iz, našim dolaskom, narušene mu svakodnevnice.

Pravio nam je kafu, a ja sam se zagledao u veliku fotografiju "Grande Torino" generacije koja je, ponosno, stajala iznad Tonija.

Nestvarna ekipa.

Jedna od najboljih u istoriji italijanskog fudbala.

"Grazie, mile...", zahvalio sam mu se i zamolio ga da uzme i sebi piće.

Brže bolje je uzeo novine u ruku, mogao sam se se kladiti da su bile jučerašnje, ne želeći suvišne priče.

Kroz kafić je provejavao fudbalski duh Torina. One gradske priče pisane bordo mastilom.

Na zidovima, uramljene fotografije, starih baraba sa tribine, iz vremena kada je italijanski fudbal bio više od igre.

Pokazujem mu da bih škljocnuo par fotografija, iako natpis "no foto" izbija oči.

Nevoljno pristaje, pa i sam uzima telefon da okrene nekog.

Razmijenio je par žustrih rečenica, a onda me opet upitao odakle sam.

"Srpski dio Bosne. Republika Srpska. Srbija praktično.", ponavljam mu i opet vadim telefon da mu se pohvalim svojim fotkama sa novog im Olimpika, i sa Sašom Lukićem.

Prvi put mu se na licu pojavilo nešto nalik osmijehu.

"Tu je i njegov dres. I, Vanjin isto." pokazuje rukom da se lakše sporazumijemo.

Ne ostajem dužan, pa mu rukom pokazujem na parolu okačenu na zidinama "Filadelfije".

"Juve merda, a?", nasmijem se.

Uozbiljio se istog trena, ali je prihvatio opasku.

"Oni su sve što čovjek ne smije da bude. Oni misle da sve mogu da kupe novcem. Licemjeri bez stida, bez skrupula. Oni ne znaju šta je čast i šta znači iskrena ljubav prema ovom gradu. Torino nikada neće biti Juventus. Ovo je naš grad!", deklamovao je strastveno i bez zadrške. Vatra mu je kolala kroz žile, a ruke su mu zadrhtale dok je palio cigaretu.

"Torino...to je ponos. To je način života. Mi smo ljudi koje nije lako slomiti. Mi ne odustajemo i borimo se do kraja za svoj ideal. Bez obzira na cijenu. ", pričao je i dalje.

Zastao je tek jedan trenutak, a onda se ponovo latio za telefon.

"On je isto takav. On je naš. Za sva vremena", daje mi da pogledam nešto na Samsungu iz doba Jure.

Na fotografiji je bio zagrljen sa Sinišom Mihajlovićem.

Miha je stajao za šankom na istom mjestu na kojem sam ja stajao u tom trenutku.

"Miha...", izustio sam.

Noge su mi klecnule, a u ušima je bubnjalo od ponosa.

"Mister! Najveći od svih koji su bili u Torinu. Gospodin na terenu i van njega. Fajter sa čeličnim mudima.", dočaravao im je rukama veličinu.

"Ovdje je slavio pobjede, ali i tugovao zbog poraza. Emocija i iskrenost. Čovjek kakav se rijetko sreće. Gospodin za primjer. Frajer i laf. Kad god je u Torinu dođe ovdje.", sipao je Toni jednu za drugu na Mihin račun dok je listao fotke, a na njima Sina u društvu Torineza.

"Siniša Mihajlović. Grande Mister!",

Zatekao me.

Nisam znao šta da kažem.

Zanijemio sam.

Dopustio sam tišini da kaže više od bilo koje riječi.

"Grande mister!" ponovio je sa smiješkom Toni, a onda je stao pred kameru da priča o svom Torinu.

Kaže, samo zbog Mistera, zato što smo njegovi zemljaci.

.

.

.

.

Sinišu, nažalost, nisam stigao da upoznam.

Da jesam, ispričao bih mu i ovu priču.

Uz kafu ili vino.

Mimo kamera.

Možda bih, znam da bi’, skupio hrabrosti i da mu kažem da je bio jedan od onih na koje smo se lako ugledali, ali i da je težak put do onoga da se postane kao oni-čovjek, sa djelima, za primjer.

Mister za sva vremena.

Punto di riferimento!