ZALETANjE

„Serđo Takini, s....i.“, ne sjećam se više na kom su gostovanju Kolin Vord i njegovi bili, ali ta scena iz kultnog „Zaletanja“ ovih dana mi je stalno u glavi.

Potaknuta je onim što se dešavalo na „Denu“ tokom dvoboja Milvola i Vest Hema.

Kakva utakmica, kakve samo „glave“ na tribinama. Čini mi se da sam za ovih par dana pregledao sve i jedan video koji se pojavio na mrežama.

Napravio sam na desetine „skrinova“ koje sam, onako natenane, zumirao.

Vratilo me, na tren, u one dane kada „mreža“ nije bilo, a mi redom svi sluđeni ti magičnim svijetom ultrasa.

„Kop“ se listao maltene svakog dana od jutra do mraka, a Kum ih je imao od prvog do posljednjeg broja i čuvao ih je kao što je moj Džoni čuvao one zagrebačke trobroje Alan Forda – možeš da ih čitaš u strogo kontrolisanim kućnim uslovima bez da ti padne na pamet i da pomisliš da pitaš da ti ga prebaci na sat – dva.

Klasični tranzit manijak od malih nogu. Dobro mu je Igac i rekao.

Među prvima je u gradu dobio „Zaletanje“ od Kolina Vorda.

Epsko štivo.

Znam mnoge koji nisu makli dalje od Ćopića s početka škole, ali su „Zaletanje“ čitali iznova, iznova, iznova.

Kolin Vord nam je pronašao „žicu“ koju Nik Hornbi nije uspio sa onom svojom, svuda hvaljenom, monotonijom u „Stadionskoj groznici“.

Nama klapcima odraslim na dobrom panku, lošem fudbalu i drugarstvu za sva vremena, riječi ispisane između korica bile su dovoljne da snivamo kako ćemo jednog dana zagrmiti u Milanu, Londonu, Madridu.

Pasoš su imali rijetki, ali smo svi redom znali kako izgleda prilaz „Elan Roudu“ i s kim se druži Kas Penant.

Sjetio sam se tih dana i onog 12. decembra 2024. godine kada je kočija projezdila ulicama Dablina nepuna četiri sata prije nego što će nam Šamrok spakovati par komada u mrežu. Nasmijana lica „kočijaša“ kojima su snovi postali java i pjesma koja se čula tada – jebeš rezultat ionako smo otišli dalje.

Nego, nedugo nakon „Zaletanja“ kupio sam svoje prve Lakosta patikice. Bijele boje sa nekom crveno – sivom podlogom uz sami đon bile su kao salivene za sve šminkerske prilike – od avgustovskih utakmica Kupa Republike Srpske do marice u Žepču koja nas vozi po „Drinu“ i sok na pumpi.

Zasluge za posjetu butiku u Batinom prolazu, jedinom koji je u gradu imao originalnu „aždajicu“ u to vrijeme, na ravne časte idu Nebojši i njegovima koji su se obreli jedne kišne subote na Gradskom.

Redom su izgledali kao da su iskočili iz najboljeg filma koji nikada nije dobio Oskara. Lažu vas da je to „Bjekstvo iz Šošenka“ kao što vas lažu da je u Titino vrijeme bilo bolje.

„Football factory“, buraz.

Alo!

Bili Brajt, Tomi Dzonson, Zeberdi, Rod, Raf, Fred iz Milvola, Albert i Bil, Toni Heris. Ai, kakva plejada likova se ukazala na televizijskom prijemniku.

Da ga jebeš, ako smo i riječ progovorili dok smo gledali film. Možda smo, ali opet kažem možda, samo trepnuli jedno tri puta.

Dok nam je odjavna špica uz „A life less ordinary“ i dalje pričala priču o glavnim akterima mi smo ostali zablenuti u televizor.

„Hoćemo ponovo?“ nije to bilo pitanje nego konstatacija.

Nepun minut kasnije iznova smo gledali film koji smo upravo pogledali.

Na prste jedne ruke i to one s kojima sam od komše Branke naučio kako da pozdravljam ostale komšije, a ta navika mi ostala za života, mogu da stanu filmovi koje sam pogledao na ovaj način.

„Football factory“ je bio generacijski „La Haine“ i „The Warriors“, a „Just little more love“ tražili smo da se pusti u svakom disku, pa i kod Ruže u „Krajišniku“, i po kaubojskim kafančugama oivčenih tablama „Teritorija grada Banjaluka“, i po plažama Jadranskog mora, i ko zna gdje još.

Bijele patike uskoro je nosio čitav grad, a „Stone Island“ džemper koji sam od Kuma dobio na poklon, a koji je stigao „praškom vezom“, i dan danas čuvam u ormaru. Eno ga kao nov.

Pojaviće se kasnije još sijaset filmova na ovu temu. Okuražiće se i mali Frodo da hoda londonskim ulicama, a istočnoevropska kinematografija dobiće jedan potpuno novi pravac vođen stadionskim putokazima.

Deni Dajer napraviće krug oko svijeta da se, iz prve ruke, upozna sa životom koji je glumio na filmu i odradiće, za svaku pohvalu, serijal „Real Football Factory“, ali Bili Brajt, Tomi Džonson, Zeberdi i ostali zauvijek će, bar meni, da ostanu na tronu.

Biće dana. Pisaću i o tome kako sam jednom, za novinarskog staža, shvatio koliko je zapravo Deni Dajer imao zajeban zadatak. Zato i kažem, za svaku mu je pohvalu, ono što je napravio. Svidjelo se to kome ili ne. Dok ne napišem koju na tu temu neka ostane ovdje – veliki pozdrav za Nikitu, Leonidu i ostalu braću iz Patisije.

Uskoro će i Kum zajedno sa Igcem, kao prvi među nama, da se otisne „preko“ na onaj antologijski Mundijal u Njemačkoj, ali i tome ćemo nekad kasnije – nema smisla da tek u dva pasusa stane onaj momenat kad smo ih ostavili na „grani“ u Gradišci na kojoj duha nije bilo u jedan sat iza ponoći, ali su oni puni optimizma bili uvjereni da će, za cirka dvadeset minuta, ustopati kamion do Minhena, pa kada smo nakon dvadeset četiri sata u telefonskom pozivu umjesto saznanja o tome kakvo je pivo u srcu Bavarske saznali kletu sudbu koja ih je zadesila:

„Evo nas još u Gradišci. Nema kamiona.“

Nema smisla ni da u ta dva pasusa stane i priča o tome kako su njemačkim žandarima objašnjavali da je sasvim normalno da Igcu u hrvatskom pasošu piše adresa Ravnogorska ulica, a da je on došao da navija za Srbiju.

Nekad ćemo, kažem, kasnije o tome, ali je važno za ovu priču da smo tad, iz prve ruke po njihovom povratku, saznali još po koju o tome kako to vani izgledaju ovi slični nama.

A, vidjeli su oni tada „Bili Brajta i kompaniju“, ali one prave po kojima je Deni igrao u filmu.

Nije tad bilo Fejsbuka, Instagrama, Tiktokova i ko zna čega, da ti je sve dostupno odmah i sada, a nekad i brže od toga. Živa priča bila je sve.

Lijepa vremena, prijatelju moj.

Nego, htjedoh reći.

Ono što se zbilo u subotu na „Denu“ dokaz je one da fudbal, onaj radnički, kakav nam je svima ušao pod kožu nikada neće umrijeti.

Pokušavaju da ga ubiju na sve načine, ali neće moći.

Nikada!

Pare ne mogu da kupe emociju.

Pare ne mogu da plate strast.

Pare ne mogu da ugase vatru.

Preskupe ulaznice, „vip experience“ sranja, pozorište na stadionu i ostale zajebancije koje nam se serviraju kao „fudbal“ bar jednom godišnje će odu dođavola – tog dana fudbal će da pokaže svoje pravo lice.

Tog dana, vratićeš se na ramena svog oca koji te je prvi put odveo na stadion.

Tog dana, u uhu će da ti odzvanja glas starkelje koji prodaje „špice“.

Tog dana, prisjetićeš se onog huka i gungule koja se zbila nakon što su tvoji dali gol.

Tog dana, slika za slikom iz djetinjstva izmamiće ti osmijeh na lice.

Tog dana, shvatićeš da u tvom gradu igra Atalanta iz Bergama.

„Milvol u gostima dolazi rijeđe od pomračenja sunca.“ sjećaš se kad Rob kaže.

To je to.

Ili – ovo je to, bolje rečeno.

Počeo sam sa „Zaletanjem“ , a otišao, u ovoj priči, krivudavim putevima fudbalskog odrastanja. Za kraj bih da vam kažem još nešto – čitajte knjige i poklanjate ih drugima.

Nema boljeg poklona kojim možete da kažete sve što želite, nema bolje poruke koju možete da pošaljete, nema boljeg načina da nekom ispravite „krive navode“, nema boljeg načina da nekom kažete da vam je stalo do toga da taj neko bude bolji sutra nego što je danas.

I, nema boljeg načina da stvarno postanete bolji. Bar za „zeru“, a ta „zera“ nekad je sve.

Zato - knjige, burazeri, a ne svajpovi i skrolovi po Instagramu.