Алекс је Американац који већ годину дана живи са супругом Српкињом у Београду, са њихово троје дјеце и тазбином. У браку је скоро 5 година, искусио је ноћни живот у Њујорку и Лос Анђелесу, а онда одлучио да се пресели код породице своје супруге, у београдском насељу.
За Америку га још веже посао, који обавља од куће у Београду. Бити амерички зет за Алекса представља невјероватну ствар.
"Увијек су (пунац и пуница) на мојој страни. Можда због тога што не причам толико српски, а моја ташта не прича енглески, али никада се нисмо посвађали. Не знам да ли је због тога што им се свиђам или због тога што не можемо баш да комуницирамо, али много је волим. Оба моја брата имају приче о тешким односима са тазбином, ја их немам. Ништа друго нисам осјетио осим љубави и подршке, веома сам захвалан због тога", започео је овај Американац.
Упоредио је затим начин одгајања дјеце у Србији и САД и као главну разлику навео паркове.
"Овдје кад одеш у парк увијек је пун дјеце. Није тако у Америци. Тамо су људи концентрисани да имају своју кућу, лијепо двориште са игралиштем. То се могло уочити када смо отишли да посјетимо моју мајку, која живи у приградском насељу са лијепим кућама које имају игралишта у дворишту, али нико се није играо у њима. Кад прошеташ тим насељем, сви те зову да свратиш: Дођите код нас, да се играте са дјецом. Нико не жели да изађе из куће, желе само да неко дође код њих. Док је у Србији простор ограничен, што се тиче дворишта и тих ствари, па сви иду у парк. У парку увијек има некога, то се не виђа у Америци", навео је.
Такође, као једну од ситуација која му се јако допала је када у парку гдје се дјеца играју има пензионера, који сједе, посматрају дјечију играју и коментаришу како су дјеца слатка.
"Да такву ситуацију видите у Америци, помислио би: 'Шта се овдје догађа. Зашто је овај човјек ту, шта покушава да уради. Морам добро да пазим на дјецу'. Опуштајуће је да пустите дјецу да буду деца без потребе да их држиш на повоцу. Ја желим да моја дјеца на тај начин виде свијет, не желим да га се плаше. Наравно да морају да буду опрезна, али не желим да се плаше", рекао је.
Присјетио се и ситуације током ковида, када му је супруга била трудна.
"Кад ми је жена била трудна, уопште није чекала редове, сви би је пуштали преко реда. У Америци, када би ми трудна супруга отишла до неке радње, кунем се, не би је пустили преко реда. Морала би да чека, као и сви остали", испричао је.
Његово најстарије дијете има 6 година и иде у вртић, а Алекс је уочио разлике и у том сегменту. Како каже, у Србији васпитачи воле свој посао, и не раде га да би се обогатили, већ зато што заиста воле дјецу, док у Америци више на то гледају као на посао.
"У Америци васпитачи имају и много ограничења. Овдје добијам фотографије и видео снимке моје дјеце када су на излету, и видим да их васпитачи грле, љубе, показују љубав. У Америци не смијеш то да радиш, неко би био пријављен, неки родитељ би то погрешно протумачио", каже Алекс.
Живот у Београду у поређењу са животом са Њујорком
"По мом мишљењу нема бољег мјеста за животне прилике од Њујорка. Возиш се метроом, са твоје десне стране налази се бескућник који се вјероватно унередио, а са твоје лијеве стране имаш извршног директора милионера. Дакле сви су тамо. Ако желиш прилике, Њујорк је најбоље мјесто за то. Али ако идеш у Њујорк само да би се дружио, мислим да тамо нећеш пронаћи срећу", каже српски зет.
"И у Србији можеш да имаш прилике, али мораш сам да их ствараш, док у Њујорку само налетиш на прилику. Ја сам савршен примјер тога, док сам радио у свом бару у Њујорку упознао сам супругу, радила је као конобарица. Момак који је измислио неки производ, са којим још увијек радим, био је редовна муштерија у бару. То вам је Њујорк", додаје он.
Разлике између америчког и српског начина живота
Алекс, као и многи други, као главну разлику наводи животни темпо.
"У Америци си условљен да будеш продуктиван и да радиш. У раним годинама се осамостаљујеш и онда мораш тако да живиш, да би платио рачуне, кирију... Овдје је мање тога и то цијеним јер могу да успорим. Будим се сваког дана и могу да дишем, на својој сам тераси, пијем кафу."
Ипак, како каже, у Србији је теже наћи продуктивне људе.
"Реновирали смо двориште, реновирали смо стан. Јако је тешко наћи поуздане људе који ће доћи и урадити посао. То ме је баш намучило", рекао је искрено Алекс за Јутјуб канал "Атик Лајф".
О животу у заједници
"Ми (Американци) волим да имамо приватност, овдје тога нема. Било кад, женини рођаци се само појаве и никад се не најаве кад долазе. То је лијепо, али истовремено кад долазиш из културе гдје ниси навикнут на то... Имао сам дискусије са супругом о томе. Рекао сам: 'Није да не волим твоју родбину, сви су дивни, толико тога чине за моју дјецу, али једина особа у овом свијету са којом желим да живим си ти'", објаснио је Алекс.
Ипак, каже да живот у заједници има и своје предности.
"Имаш своју кућу, трошкови живота су мањи. У Србији ако не успијеш у нечему, знаш да увијек имаш гдје да се вратиш. Чак и ако све пропадне можеш да се вратиш на почетну тачку, млади у Србији имају ту сигурност. Као да Србија заправо има свој 'амерички сан', којим се Америка толико поноси", рекао је он.
Српски зет каже да не схвата кафане и да му јако недостају барови.
"Постоји нешто лијепо кад одеш у бар, па сједнеш за шанком, ту су велике столице, шанкер, људи долазе, са неким можеш да се упустиш у конверзацију, али и не мораш. То ми заиста недостаје. Таква врста социјализације. То се не виђа овдје. Ако идеш у кафану, ти сједиш за столом, пијеш пиво, једноставно није исто. Не кажем да барови овдје не постоје, али у предграђу и не баш", рекао је он на крају.
