Иако важимо за традиционално друштво које веома држи до породичних вриједности, не тако давно снохачење било је дио традиције у Србији.
Народ је усвајао различите обичаје, а међу њима су и сексуални, који су се и до данас задржали у руралним срединама.
Најбољи приказ обичаја који су се некада спроводили, јесте кроз чувено дјело "Нечиста крв".
Убједљиво најбизарнији српски сексуални обичај је снохачење. Овај обичај подразумијевао је сексуално општење свекра и снахе у сеоским срединама. Потиче из времена словенских заједница.
Чин се упражњавао углавном због сексуалне незрелости или одсуства сина. Обичај је успостављен 1878. године, а кажу да је трајао све до повлачења Османског царства са наших простора, и да је искоријењен тек крајем Другог свјетског рата.
Тврди се да је био распрострањен на подручју Поморавља и у Врању и да је настао из "чисто практичних разлога" и преносио се с кољена на кољено, пише "Нпортал".
Када би се малољетни младић оженио старијом, одраслом женом у том случају би отац обављао брачну дужност. Често су се рађала и дјеца из односа између свекра и снахе, а снохачење би упражњавали до синовљевог пунољетства.
Снохачење у нашој књижевности
Вјероватно је једна од најпознатијих сцена српске књижевности управо она из чувене "Нечисте крви" Боре Станковића, када описује ноћ у којој се прославља вјенчање Софке и малога Томче.
У једној од сцена пратимо газда Марка који је трећег дана свадбе љут што се гости разилазе и криво му је што су отишли баш они који су са својим снахама "живјели", а он сад не смије. Проклиње покојног оца и тог сина, који му није син него брат (мисли се на Томчу).
Од жене тражи признање да је спавала са свекром, што она пориче, а он је удара. До Софке допиру јауци и она стрепи и чека, али газда - Марко, узјаха коња и у бесу га удари ножем. Од тог дана газда - Марко се није вратио кући. На крају стиже гласник да је убијен, а Софка је била убијеђена да је он због ње свјесно отишао у смрт. Кад су га нашли, још је био жив, али је покидао завоје и искрвавио до смрти.
Дакле, Бора Станковић је трагове овог чудног обичаја забиљежио у свом дјелу, а наводно су га практиковале све класе друштва, без обзира не етничку припадност и вјероисповијест и нико га није сматрао грехом. Чак су ти млади момци чије су супруге обављале брачне дужности са њиховим очевима, овај обичај преносили на млађе генерације и понављали га када би одрасли.