Племе Бушмани слове за један од најстаријих народа, њихова историја сеже хиљадама година уназад. Данас живе у сушним регионима на југу Африке и на ивици су изумирања. Њихов начин живота умногоме нарушава утицај западњачке културе, а познати су по дубоком поштовању природе и способности преживљавања у суровим пустињским условима.
Имају невјероватно знање о локалној флори и фауни које им омогућава да преживе и очувају своју традицију. Ритуални плесови и музика имају важну улогу у њиховом друштву, те се често користи за духовно уздизање, лијечење и повезивање заједнице.
Према посљедњој статистици, има их свега око 100.000, а највише су настањени у Боцвани, Намбији, Јужној Африци и Анголи. Немају стално мјесто пребивалишта, јер су у сталној потрази за храном. Све што имају, носе на својим леђима, а кућице направе за дан. Њихов начин живота се није уопште промијенио од настанка, те и даље живе у племенским заједницама које се деле на ловце и сакупљаче.
Никада се нису мијешали да другим народима
Научници су упоредили гене Бушмана са генима 1.462 народа широм свијета и дошли до запањујућег закључка да "прилив нових гена" код Бушмана не постоји, што показује да се они нису мијешали ни са ким.
Бушмани припадају најстаријем слоју становништва Африке и веома се разликују од осталог афричког становништва. Живи у природи и од природе, и толико се аклиматизовао своме поднебљу да је постао прави медицински феномени.
Уз низак раст, косу облика зрна папра и стеатопигију, Бушмани се одликују својом прилагођеношћу врућем и исушеном бескишном подручју, што се види по непостојању знојних жлијезда, немогућношћу да пљуну и изванредном заштићеношћу женских полних органа великим уснама. Они се савршено оријентишу у свом једноличном непрегледном подручју, а ипак не постоји ниједан запис да се неко од њих изгубио, или да је умро од жеђи.
Невјероватна традиција
Бушмани, као овачко-сакупљачко становништво, лове луком и стријелом антилопе и другу мању дивљач, и сакупља јестиво корење и друге делове биљака.
Боравишта Бушмана су склоништа од траве, шибља или кожа. Воле отворени простор, и воде номадски живот организован по малим мобилним групама које се састоје од неких 25 особа, мушкараца, жена и дјеце.
Вече је вријеме њиховог окупљања када једни другима препричавају шта има се дешавало током дана. Пјевају, пуше и договарају око обавеза за сљедећи дан. Али, прије него што сване, устају и спремају се за лов, а бабун им је омиљена храна, јер је пун масти и могу да буду дуго сити. У лову поглавица иде први, а сви остали га прате.
Бушмани су шаманисти. Код њих постоји вјера у спиритуално биће - Каген, он је стваралац многих ствари и јунак бројних митова, означава богомољку.
Еланд (Тауротрагус) је њихова најсветија животиња. Савремени Бушмани вјерују у два бога, један живи на истоку, а други на западу, такође као и јужни Бушмани вјерују у духове мртвих, али обожавање предака није присутно.
Језик Бушмана припада којсанској групи. Необичан је због својих „клик“ гласова који звуче попут пуцкетања језиком.
Важан симбол ватре и чувене веселе цигаре
Традиционални метод паљења ватре је с два штапића. Тврђи штапић држи се међу длановима и брзо окреће у рупи удубљеној у мекшем комаду штапића који се придржава стопалима. Суво лишће или трава служи као потпала која ће лако планути.
Обично је користе како би пушили "punku punku", халуциногену биљку која је неколико пута јача од марихуане. Овај ритуал представља дио њихове традиције.
Биљку налазе током кишне сезоне, а током сушне сезоне користе слукупи.
- Пуше сваки дан, током цијеле године и то чак 5 пута дневно. Разлог толиког пушења је вјеровање да се тако опуштају, али и да имају више снаге за лов и друге активности - причао је Андреј Маричић, који је провео неколико дана са њима.
Необичан начин вођења љубави и везе у племену
Бушманима је се*с врло битна ставка свакодневног живота.
- Мало је више битна, него код већине људи, воде љубав по неколико пута током данас и тако цијеле године. Немају гдје, него у својим колибама прије осталим члановима, гдје сви спавају на поду. Тако се ослобађају стреса и због тога су стално насмијани и опуштени.
Врло је занимљива и прича о везама у племену.
- Сваки мушкарац може да има једну жену и она је само његова. Након неког периода живота и дјеце, парови се једноставно замијене. Једни другима дају жене и све испочетка, без икакве љубоморе. Дјеца остају са мајком која иде код новог мушкарца. А њему ће у наредним годинама рађати опет дјецу. Сва та дјеца имају заједничке мајке и цијела заједница брине о њиховом васпитању, као једна велика породица. А замјена партнерки може да буде и са неком другом групом, што је добро, јер се избјегавају генетски проблеми приликом склапања брака са рођацима унутар исте заједнице - објашњава Андреј.
Са друге стране, младе дјевојке или момци могу да оду у другу групу и да упознају будућег партнера, живећи са њим мјесец дана. Након тог периода, ако се свиде једно другоме, враћају се у матично племе, гдје настављају живот заједно.
Импресивне жене
Стеатопигија је још карактеристика жена у племену Бушмана. То је појава намерног акумулирања високог нивоа масноће у мишићима задњице и боковима.
- Постиже се тиме што жене хране углавном бабунима, а обред се спроводи у колибама које су специјално направљене за то. За њих је то идеал љепоте.
У племену жене углавном скупљају јестиво корење биљака и воће.
- Осим што брину о дјеци, и оне иду у потрагу за храном. Али са њима иде обавезно и један мушкарац из племена како би их чувао. Увијек су расположене за дрзужење и много причају. И трудне иду да траже храну - каже Андреј и додаје:
- Порађају се само и у тишини, изван кампа у жбуну, јер не смију да пусте глас. Прије ће им тећи сузе и угришће се за руке, него да закукају због порођајних болова - рекао је Маричић.
Плодност се код њих појављују са тек 19 или 20 година, због начина живота који воде. Обично роде 3 или 4 дјетета, а животни век Бушмана ретко кад пређе 50 година.
(Фото: АНДРЕЈ МАРИЦИЦ ПУСТОЛОВИНЕ / Вијест: Курир)
