Чукчи народ живио је у складу са бизарним обичајима која и данас шокирају.
У најтежим условима и данас живи и одолијева немилосрдној клими неколико малих и древних палеосибирских група, у крајњем сјевероисточном дијелу Русије у Сибиру.
Чукчи су древни арктички народ који углавном живи на Чукотском полуострву или Чукотки. Коријаци такође насељавају јужни крај Чукотског полуострва и сјеверне крајеве полуострва Камчатка.
Чукчи који живе у унутрашњости Чукотског полуострва традиционално су били сточари и ловци на ирвасе; они који живе дуж обала Арктичког океана, Чукотског мора и Беринговог мора обично су ловили морске сисаре као што су фоке, китови, моржеви и морски лавови.
Чукчи себе називају Лигораветлат (једнина: Лигораветлан), што значи "прави људи".
Године 1729. Русија је покренула низ снажних војних похода против Чука. До 1760-их, руска влада је одлучила да је цијена ослобађања од Чукчија превисока у смислу новца и трупа.
Завршили су рат под условом да Чукчи престану да нападају руске насељенике и почну да плаћају годишњи порез који су домаћи Сибирци плаћали крзном.
Током 1930-их, Чукчи су били присиљени да уђу у привредне колективе под државним надзором (групна насеља у којима је њихов рад и плату контролисала влада). Чукотка је постала регион рудника и гулага (концентрационих логора).
Хапшење милиона совјетских грађана током 1930-их створило је потребу за изолованим подручјима у којима би се градили заробљенички логори. Касније у совјетско доба, Чукчи су били чести субјекти етничких стереотипа.
Људи великог срца
Због оштре климе и тешкоће живота у тундри, гостопримство и великодушност су веома цијењени међу Чукчима. Забрањено је одбити било коме, чак и странцу, склониште и храну. Од заједнице се очекује да обезбиједи сирочад, удовице и сиромашне. Шкртост се сматра најгором карактерном маном коју особа може имати.
Породице које се састоје од родитеља и ванбрачне дјеце која живе у једном стану сада су типичне. Сексуална активност обично почиње прије брака. Мало је стида везано за невјенчано мајчинство.
Статус жена у традиционалном друштву Чукчи био је очигледно инфериоран у односу на мушкарце. Статус жена Чукчи се побољшао у двадесетом вијеку као резултат совјетске политике сексуалне једнакости, а жене сада служе као администратори, учитељице и љекари.
Ако породица остане без хранитеља, о њој треба да се брине брат или други његов најближи рођак. А то, између осталог, значи да је дужан да се ожени удовицом и да усвоји њену дјецу.
Међутим, то је само један од брачних обичаја, наиме, они су дуго били увјерени да је групни брак сасвим нормална појава, па су ожењени мушкарци размјењивали супруге са пријатељима и рођацима.
Чукчи су звали "пријатељство по жени", односно "невтумгит", а тиме би мушкарци међусобно склапали посебан уговор, по којему је свако свакоме давао право на властиту супругу.
Потписивање уговора је био ритуал који је укључивао помазање крвљу, као и приношење жртве.
У тако уређеној заједници могло је да буде више парова, а главни услови су били посебно домаћинство, да нису у сродству, као и да буду приближних година.
У томе нису учествовали браћа и сестре међусобно, нити људи различитих генерација. Дакле, поента је била да мужеви и жене буду сличних година.
Био је обичај да "пријатељ по жени" оде свом пријатељу у госте у његову номадску кућу и да му остави властиту жену, а да узме његову.
Са женом свог пријатеља потом би живио неколико мјесеци, па би је након тога углавном вратио мужу, а некад би је и трајно задржао.
Сви чланови те велике породице третирали су се међусобно као рођаци, бринули су и одговарали једни за друге, а дјеца су сматрана браћом и сестрама, пише "Курир Стил".
