Многи претпостављају да зијевамо како бисмо покушали да унесемо више кисеоника у организам - у то су и научници вјеровали до прије 30-ак година. Та теорија је, међутим, оповргнута.
"Зијевање се састоји од нехотичног широког отварања уста и максималног ширења вилице, након чега слиједи дубоко удисање и полагани издах", објашњава др Рејан Сагир из Велике Британије и додаје како та свакодневна појава још није у потпуности научно разјашњена и разумљива.
Најчуднији детаљ код зијевања је његова "заразност". Постоји много студија на ту тему, па постоје и нека објашњења зашто морамо и ми да зијевамо кад видимо да неко други зијева.
Објашњење лежи у психологији, а постоје тврдње да само психопате не зијевају када то неко други ради у њиховој околини.
Многи претпостављају да зијевамо како бисмо покушали да унесемо више кисеоника у организам - у то су и научници вјеровали, али послије експеримената објављених 1987. године, та теорија је оповргнута, јер није било доказа ни за какву корелацију између недостатка кисеоника и нагона за зијевањем, преноси "рил симпл".
Данас је једна од најпопуларнијих теорија она да зијевамо да бисмо подстакли узбуђење.
"Како се умарамо, посебно кад гледамо незанимљиве или неинтерактивне понављајуће садражаје попут предавања, наше тијело користи зијевање као средство за разбуђивање. Студије су показале да је то истина, јер број откуцаја срца након зијевања расте, а врхунац достиже 10 до 15 секунди послије те радње, слично налету кофеина", каже др Сагир.
Зијевање се, такође, повезује са хлађењем мозга, што би могло да буде разлог зашто чешће зијевнемо са порастом температуре.
"Кад се мишићи лица опусте, то омогућава губитак топлоте кроз вене лица и улазак хладног ваздуха који помаже да се снизи температура мозга", преноси "Политикин магазин".
Према истраживачима, највјероватнији разлог за заразност зијевања је емпатија.
"Како људи старе, тако побољшавају свој психосоцијални и неуролошки развој, па туђе зијевање постаје нека врста знака да и они треба да зијевну. Та појава позната је као ехофеномен, а јавља се и код шимпанзи и код паса", истиче др Сагир, и додаје:
"Није само зијевање оно што несвјесно копирамо једни од других".
На примјер, свакодневно аутоматски, несвјесно опонашамо ријечи других људи (ехолалија) или поступке (ехопраксија), а све како би се боље уклопили.
Такво понашање је сасвим природно, јер је наш мозак тако програмиран - да копира људе којима смо окружени.
"Студије су показале да зијевање покреће 'неуроне у огледалу' у једном дијелу мозга, али ова реакција је ограничена само на потпуно развијене мозгове. Као ментално здраве одрасле особе, наш психосоцијални развој нагнаће ће нас на зијевање кад неко други то уради. Код људи који се нису добро и исправно ментално развили, заразни учинак зијевања се не види", напомиње британски доктор.
Неке студије показују да дјеца, код којих се мозак још развија, зијевају само кад су уморна, али не и кад неко крај њих то ради.
Осим тога, студије су показале да смо више склони да копирамо зијевање кад то раде људи до којих нам је стало, са којима смо блиски.
"На примјер, ако члан породице зијева, већа је вјероватноћа да ћемо зијевати, него кад зијева неко непознат. То се догађа управо због емпатије кад несвјесно желимо да се огледамо у поступцима драгих људи", каже др Сагир, преноси "Политикин магазин".
