Свјетска здравствена организација (СЗО) прогласила је усамљеност глобалном здравственом пријетњом, а стручњаци упозоравају да је њен утицај на смртност једнак пушењу 15 цигара дневно.
“Усамљеност превазилази границе и постаје глобални проблем јавног здравља који утиче на сваки аспект здравља, благостања и развоја. Друштвена изолација не познаје ни године, ни границе”, рекла је изасланица Афричке уније при СЗО Кидо Мпемба, преноси Гардијан.
Амерички хирург Вивек Марти истиче да су посљедице усамљености по здравље лоше колико и пушење 15 цигара на дан, као и да су озбиљније од оних повезаних са гојазношћу и физичком неактивношћу.
Иако се усамљеност често доживљава као проблем становништва у развијеним земљама, Марти је рекао да је једна од четири старије особе усамљена у свим регионима свијета.
Код старијих одраслих особа, усамљеност је повезана са 50 одсто повећаним ризиком од развоја деменције и 30 одсто повећаним ризиком од можданог удара.
Усамљеност утиче и на животе младих људи – између пет и 15 одсто адолесцената је усамљено (у Африци 12,7 одсто, а у Европи 5,3 одсто).
Налази студије, који су објављени у часопису “Натуре”, показали су да је у случајевима друштвене изолације и усамљености, ризик од смртности од свих узрока повећан и до 29 одсто.
Студија је обухватила више од 2,2 милиона људи различитих група широм свијета.
Конкретно, социјална изолација је била повезана са већим ризиком од смртности од кардиоваскуларних болести, док су социјално изоловане пацијенткиње са раком дојке биле суочене са већом смртношћу од рака.
Посљедице епидемије усамљености превазилазе здравље појединца, закључак је студије. Оне утичу на људске заједнице у цјелини.
Стопе болести и смртности од свих узрока су ниже у заједницама са јачом друштвеном кохезијом у поређењу са онима којима недостаје друштвени капитал. Оне су отпорнији на природне катастрофе и код њих је мање насиља.
Стога је рјешавање друштвене повезаности постало хитно питање јавног здравља, упоредо са борбом против употребе дувана, гојазности и зависности.
Аутори студије оцјењују да је неопходно улагати у стратегије које ублажавају епидемију усамљености. То укључује јачање друштвене инфраструктуре обезбјеђивањем заједничких простора и активности за олакшавање друштвеног повезивања, развој јавних политика које дају приоритет његовању веза и мобилисање здравственог сектора како би идентификовао и подржао појединце који су у опасности од изолације.
Без сумње, каже се наводи у закључку, поменуте стратегије ће захтијевати значајна улагања и сарадњу више заинтересованих страна. Међутим, друштвени и економски трошкови неактивности су превелики да би се занемарили. Бавећи се социјалном изолацијом и усамљеношћу, можемо побољшати индивидуално благостање и изградити здравије, отпорније заједнице за добробит свих.
