Политичар, привредник, спортиста, визионар, али прије свега човјек. Човјек, који је бескрајно волио људе и своју Модричу. Ове двије реченице носе једно име, Милан Јелић. Бивши предсједник Републике Српске, Српској је дао много. Они, чије је животе обиљежио заувијек, и данас, пред камером Досијеа о њему причају са посебним емоцијама. И све функције које је имао за живота не могу се поредити са оним да је некоме отац, брат, супруг, пријатељ.
Зато успјех није изостајао ни на једном пољу. Оно што је у Милановом случају било сигурно, гдје год би отишао увијек би се враћао у родни град. Модрича је за њега била центар свијета. И тако је било од дјетињства, преко школе, факултета па и посла. Заинтересовао је Јелићев живот посебно Остоју Раилића. Истражујући његов лик и дјело дошао је на идеју и направио изложбу у Музеју Републике Српске која је посвећена управо бившем предсједнику. Ту се није зауставио, написао је и публикацију и кроз њу приближио Јелића свима онима који нису имали прилику да га упознају.
Јелић је био свестран. Увијек је тежио ка нечему већем. Образовање му је било изузетно важно и темељ свега што је радио. 1998. године магистрирао је на Економском факултету у Бањалуци а три године касније и докторирао. Теорију је примјењивао у пракси а праксу допуњавао теоријским сазнањима
Много тога оставио је Јелић иза себе. Захваљујући породици музеј је постао богатији за предмете и документе још једне важне личности Републике Српске. Добили су каже Раилић највећи дио његове заоставштине која свједочи о његовом раду.
Требало је осим времена и много рада и труда да све буде како је и замишљено. На изложби је радио тим људи.
Обогатио је све сфере у које је загазио. Једна од њих била је политика. Прве политичке клупе у које је Милан сјео биле су одборничке. Потом је у првом послијератном сазиву Народне скупштине Републике Српске 1996. изабран за посланика да би десет година касније сјео у министарску фотељу. Изабран је за министра привреде, енергетике и развоја у Влади Републике Српске. Исте године, дакле 2006. на општим изборима изабран је за предсједника Републике Српске као кандидат СНСД-а. Тада је поручио да је на себе преузео обавезу да бди над судбином свих грађана.
И у привреди му је мало ко могао стати на црту. Знао је како направити посао. Најбољи примјер је рафинерија уља Модрича. Знао је да ће улагања у квалитетан кадар кад тад дати резултате, што је и било. Од рафинерије је кажу многи направио свјетски бренд. Бренд који је био покретачка снага и примјер за сва мања предузећа. 2002 године изабран је за најуспјешнијег менаџера у Републици Српској.
Милан је био и отац за пожељети. Побједник - тако га за Досије описује син Петар. Од оца је каже много научио. Све то примјењује како у приватном тако и пословном животу.
Приватно и пословно није се пуно разликовао. Сјећа се Петар да је свачију невољу схватао као своју и помагао коме је стигао. Волио је музику и да чита. Уживао је у народњацима а бољка му је била само недовољно познавање енглеског језика.
Милан Јелић био је и животни професор. Много је улагао у младе, посебно кроз фондацију предсједника Републике. Данас Фонд носи име по њему и стипендира најбоље студенте. У својим интервјуима говорио је да ће млади бити будућа елита која ће морати да знање стечено у добрим школама, врати Републици Српској јер бити лидер у знању значи бити лидер у свему.
За свог живота Јелић је и одликован неколико пута. То је доказ да је оно што је радио, радио како треба.
Живи и данас кроз успомене и сјећања. Био је шести предсједник Републике Српске. На тој дужности провео је тек годину дана. Упркос, тако кратком року иза себе је оставио неизбрисив траг. А то, не може свако.
