Декан Факултета политичких наука /ФПН/ Универзитета у Бањалуци Ранка Перић Ромић истакла је да је одговорност кључна ријеч која недостаје пробошњачким политичарима, јер водити политику, а дозволити да други управљају, јесте јефтин начин скидања одговорности за све непостигнуте договоре.
Поводом ауторске анализе декана ФПН-а у Сарајеву Сеада Турчала у којем је, између осталог, навео да је потребно створити услове да, како је рекао, Милорад Додик и његова политика постану неподношљив терет, како за Републику Српску, тако и за Србију, поручујући како би тај стратешки план ескалације требало спровести прије васкршњег свесрпског сабора, декан ФПН у Бањалуци Перић Ромић нагласила је да је неопходно указати на заблуде и погрешне опсервације Турчала, јер су оне очигледно настале из личних острашћених убјеђења, а мање из познавања објективних чињеница, правних норми и других регулатива.
Одговор декана ФПН у Бањалуци Ранке Перић Ромић на анализу Турчала Срна преноси у цијелости:
Већ у првом дијелу текста Турчало признаје да међународна заједница врши притисак, што је аутоматски ставља у пристрасни положај који покушава имплементирати кроз лик и дјело високог представника који успут речено нема легитимитет да доноси нити намеће никаква законска рјешења ни по Анексу 10 Дејтонског споразума, ни по "бонским овлашћењима", а још мање чињеницом да његово именовање није потврђено одлуком Савјета безбједности.
Подсјетимо, његов дјелокруг односи се на спровођење цивилног дијела мировног рјешења од кога је он давно одступио и управо супротно тој мисији преузео на себе улогу законодавца прескачући оба мјеста која имају такву надлежност - Народна скупштина Републике Срспке и Парламетнарна скупштина БиХ.
Дакле, причати о ескалацији конфликата, значи признати да они постоје или се напросто ради о жељи да се свјесно произведу, што је више него очигледно управо у тексту који потписује Турчало.
Наметање закона од стране тзв. високог представника савим сигурно доприноси подизању тензија и заговарања конфликтних ситуација очигледно неопходних како би се остварила пробошњачка политичка хегемонија на простору цијеле БиХ.
Управо супротно томе, актуелна власт у Републици Српској на сједници одржаној 28. марта, коју спомиње Турчало, доноси низ закључака који иду у правцу рјешавања наметнуте кризе нудећи опцију да се несмотрена самовоља и исхитрени потези /Кристијана/ Шмита разумно повуку.
Народна скупштина Републике Српске враћа Изборни закон на мјесто гдје се о њему може одлучивати јер очигледно у заједничким институцијама то је немогуће.
Неодлучност бошњачких политичара, мијењање ставова и усаглашавање истих са
америчком Амбасадом говори о њиховој немоћи да било какву одлуку донесу самостално, а при томе имају незајежљиве апетите да владају цијелом БиХ.
Одговорност је кључна ријеч која недостаје пробошњачким политичарима, јер водити политику, а дозволити да други управљају, јесте јефтин начин скидања одговорности за све непостигнуте договоре.
Република Српска се никад неће одрећи својих надлежности, нити ће икад допустити да други управљају, поред наших демократски изабраних политичара. Наша је опет одговорност да у наслијеђе будућих генерација не остављамо странца који влада без овлашћења, законодавца који намеће без скупштине, и самца који нема подршку Савјета безбједности.
Дакле, пробошњачки политичари у недостатку одговорности, а и одлучности да самостално воде своју политику и доносе заједничке одлуке са сва три конститутивна народа, упорно прибјегавају већ виђеној матрици "Додик реметилачки фактор, Република Српска извор криза".
Одговор је једноставан, сваком његово, без отимања, покушаја превара и подвала.
Како је могуће причати о путу у Европску унију, земље у којој се намећу одлуке њемачког држављанина, а у суду сједе и суде странци. То је тријумф лицемјерства запада, вријеђања интелигенције, и потцјењивање здравог разума...
Споменута одлука Мирослава Лајчака о раду Савјета министара представљала је класични примјер омогућавања бошњачке већине у процесима одлучивања и гласања, тачније прегласавања воље једног народа што је у супротности не само са овлашћењима високог представника да намеће одлуке, него и са принципом конститутивности три народа у БиХ.
Ријеч је о борби за очување основних правних и уставних начела. Исто тако по Уставу БиХ - имовина Републике Српске припада Републици Српској, јер све оно што у Уставу БиХ није наведено као надлежност БиХ, припада ентитетима.
Пут за укидања Републике Српске пробошњачки политичари видјели су у могућности да јој се одузме непокретна имовина што обесмишљава функционисање јавне власти, а будући да су елементи државности народ, територија, суверена јавна власт кроз наметање новог Изборног закона приступило се новом покушају укидања и девастације Републике Српске и унитаризацији БиХ.
Скривена намјера препознаје се у члану 8, док се пажња усмјерава на увођење скенера на гласачким мјестима.
Своју несигурност, неодлучност и политичку незрелост пробошњачи политичари показују кроз потребу да по сваку цијену очувају систем правосуђа у коме сједе стране судије, неопходне у својству значајног механизама за централизацију БиХ.
Реформа судства је неопходна и неизбјежна јер је страним судијама давно истекло вријеме боравка у правосудном систему БиХ у коме су судили и пресуђивали доминантно Србима.
Сву немоћ пробошњачких политичара Турчало показује позивајући их на креирање ескалације политичког конфликта како би се промијенио однос снага и вратила моћ политичким институцијама БиХ.
Међутим, Турчало заборавља да Република Српска води конзистентну политику очувања ентитетских надлежности, уставног поретка и гарантованог Дејтонског споразума.
Тај доживљај да владајуће структуре Републике Српске воде смислену политику ескалација и политичког тријумфа путем којих се остварују жељени циљеви, може се разумијети у политичком Сарајеву будући да Федерација БиХ подручје интересних сфера покушава реализовати преко међународног фактора, подршке америчке Амбасаде, тзв. високог представника, прије него на бази договора домаћих политичких структура.
Дакле, док Република Српска води политику очувања надлежности и територијалног интегритета, покушаје отимања и преноса надлежности, те централизације БиХ у име пробошњачке политичке елите, спроводе странци.
Навикнути на већ познату матрицу "нека то уради неко други" отворено позивају на стратешку ескалацију, па Турчало зове вјерне савезнике да одлучније дјелују према политикама Милорада Додика наводећи: "Високом представнику су отворену подршку дале Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Њемачка и Низоземска. Наставак још интензивнијих америчких проактивних мјера које би подржали међународни савезници убрзано могу довести до демонтирања инфраструктуре на којој почива Милорад Додик". Толико о томе ко креира кризе и коме су оне потребне.
Турчало је очигледно недовољно или погрешно информисан па економску ситуацију у Републици Српској оцјењује као крајњу границу одрживости. На вашу жалост, нудимо најсвјежије информације, а које се односе на економски рејтинг Републике Српске рађен од реномираних европских институција за процјену тренутног стања.
Примијењени стандарди су утврили да је економски рејтинг Републике Српске стабилан.
Механизми путем којих Турчало отворено заговара слабљење Републике Српске као на примјер међународну изолацију Додика, већ су унапријед осуђени на пропаст јер заборавља да је постојање БиХ условљено постојањем Републике Српске будући да је БиХ састваљена од два ентитета и три конститутивна народа.
Ситуација се може гледати из потпуно другачијег угла. БиХ својим политикама као што су покушај отимања имовине, вођење судског поступка против демократски изабраног предсједника Републике Српске, као и наметање изборног закона, доприноси потреби осамостаљивања Републике Српске ван оквира БиХ.
Позивање Турчала на распоређивање НАТО снага по стратешким локација Републике Српске, те слање ЕУФОР-а у повратничке зоне, само додатно указује који курс политичког дјеловања треба даље да воде Срби. Турчало заборавља да је Република Српска створена у рату, али чувана у миру. Пробошњачким политичарима недостаје шира перспектива сагледавања могућих посљедица нарушавања тог мира, а чији гарант јесте Србија.
Према томе, умјесто што Турчало савјетује пробошњачке политичаре како и на који начин треба да стратешки развијају ескалацију политичког конфликта и исти окрећу у своју корист, било би боље да их подучи оној народној "како сијеш тако ћеш и брати".
